Nije potrebno mnogo prebiranja po bibliotekama ili internet mreži da bi se o srpskoj istoriji pronašla impozantna količina informacija. Uvek ima još nečega za pročitati i saznati, a takav je slučaj makar sa onom poznatijom stranom istorije: važni događaji i figure, koje su po pravilu i same imale udela u prekrajanju prošlosti.
Dok su potonji nepresušna tema onima koje intrigira prebiranje po istoriji, spram njih je stao malo drugačiji svet. Manje poznat (ili potpuno nepoznat), o kom se tek relativno skoro počelo saznavati – svet svakodnevice koji je donekle pao u senku kao relativno „nevažan“. Jer, prirodno je da istorijske tokove određuju državnici i generali koji kroje geografske karte ili, pak, bitke i pronalasci koji menjaju svet.
Međutim, kako su se u svemu tome vladali obični ljudi pokazalo se daleko od relativno nevažnog. Na koncu, i to je ogledalo jednog naroda i razdoblja u kome živi: njegov privatan život, navike, ponašanja i puka svakodnevica. Kako su ti obični ljudi stanovali ili se hranili zapravo jeste ono što daje potpuniju sliku one poznatije i zvaničnije istorije.
(Ne)poznati srednji vek: nomadsko žitije i skromna priključenija
Istoričarima je po tom pitanju valjalo još više zasukati rukave. Na stranu što su saznanja o tome ionako relativno oskudna, i sama ovdašnja istorija bila je puna prelomnih trenutaka, do tačke gde se ni taj svakodnevni život više nije mogao kontinuirano pratiti.
Povrh toga, živeti između istoka i zapada imalo je još jednu nezgodnost. Dvojaki uticaji Orijenta sa jedne i Evrope sa druge strane, začinili su život na tlu Srbije različitim kulturološkim uticajima. To se očitavalo tokom više istorijskih perioda, počev od srednjeg i novog veka, pa do godina i decenija kada je Srbija zakoračila u (tada) moderne tokove 19. i 20. veka.
Od svega toga, najmanje se mogao uhvatiti „tajmlajn“ srednjevekovnog perioda. Ipak, istorijski podaci su sastavili sliku Srbije u kojoj se tada, primera radi, nije mogao zamisliti život u većim gradovima – iz prostog razloga zato što ih nije ni bilo.
To je, pak, značilo da su i one važne figure (vladari i glavešine) u skladu sa tim krojili svoju svakodnevicu. Nisu imali „luksuz“ da se skrase na jednom mestu – ili bar ne na duže vreme – jer nije bilo urbanih centara u kojima bi se udesila njihova sedišta. Ovo je bila jedna od specifičnosti epohe srednjeg veka: srpski vladari su umesto u dvorovima neretko spavali pod šatorima, a nomadski život i česte selidbe bili su način da se zadrži kontrola nad teritorijom.
U isto vreme je to značilo da je srednjevekovna Srbija bila relativno bezbedna za život – makar do perioda 14. veka kada su relativnu bezbednost poljuljali desanti Turaka. Život običnog seljaka je, pak, bio još skromniji. Svakodnevicu su diktirali oni „iznad“: vlastela, vlasnici zemlje i crkva. Sve se manje-više vrtelo oko imanja i kuće, a u toj kući je glavnu reč imao najstariji muški član. U tesnoj porodičnoj zajednici zajedno se i radilo i obedovalo, što nije ostavljalo mnogo prostora za ono što bi se nazvalo individualizmom.
Naročito je to važilo za ženski deo porodice. On je, sticajem društvenih okolnosti i pogleda na svet, bio podređen glavi porodice i njenim muškim članovima. Još manje se razmišljalo o društvenom životu, za koji u tako tesno povezanim zajednicama takođe nije bilo prilika. Izuzetak su bila retka urbanija naselja gde se još i moglo naići na pokoju javnu proslavu praznika uz kolo.
Između dve vatre
Još ređe se u srednjem veku događalo da neko doživi duboku starost – okolnosti su bile takve da su kuga i zarazne bolesti kratile životni vek. Međutim, pod pretnjom osvajanja Turaka, na izmaku srednjeg veka je poljuljan i dojam relativno bezbednog života. Sada su gradovi i dvorovi morali da se štite tvrđavama i bedemima, zbog čega su se od 14. veka počeli uzdizati utvrđeni gradovi – među prvima, Beograd i Smederevo.
Do kraja 15. veka, Srbi su već izgubili svoju državu. Život se u odnosu na srednji vek živeo kudikamo drugačije (naročito u geografskom i političkom pogledu), tim pre što su ga obojile i kulturološke promene. Živeti pod vlašću Osmanlija značilo je i prelomni trenutak u istoriji, koji se kasnije, nakon Velike seobe krajem 17. veka, nastavio još jednom kulturološkom podelom – između orijentalnih i evropskih uticaja.
U skladu sa tim su se promenila i svakodnevna žitija običnog sveta. S jedne strane muslimani, a sa druge hrišćani – obema stranama su navike i ponašanja diktirala različita nasleđa. Postojalo je, međutim, još jedno koje će svojih pet minuta dočekati početkom 19. veka: originalno srpsko, razbuđeno stvaranjem Kneževine, a kasnije i Kraljevine Srbije.
Razlike su se dale primetiti i glede seoskog i gradskog života. Seljani su imali plaćati namete, bilo da su živeli u Habzburškoj monarhiji ili u Osmanskom carstvu. Ipak, nisu im se osmanski ili habzburški identiteti u tolikoj meri nametali kao građanstvu u urbanijim sredinama. Gradskom stanovništvu je valjalo poštovati kodekse čak i po pitanju navika u odevanju. A ako bi se ove stroge smernice prekršile, mogla je usledeti i kazna odsecanja glave.
Najzad za petama građanskoj Evropi
Tek kada su Srbi Turcima najzad videli leđa, u gradovima Kneževine ostaje mesta i za privatne slobode – makar što se tiče imućnijeg građanstva. Građanske kuće bile su veće i prostranije, pa su i navike i život ukućana bili kudikamo drugačiji u poređenju sa srednjevekovnim.
Pritom, žene su sada, iako im se društveni položaj nije bitno menjao, dobile još jednu ulogu: vođenje domaćinstva. Slobodno vreme im je, pak, bilo ispunjeno izletima i šetnjama, a zapratile su i evropsku modu koja se, osim u garderobi, prepoznavala u komadima nameštaja. Pred kraj 19. veka pa sve do Velikog rata, ugledanje na evropske obrasce se sve više prepoznaje i u građanskoj svakodnevici.
Iako je narod i dalje mahom živeo na selu, sve više su narastale i urbanije sredine. A seosko stanovništvo, u pokušaju da umakne siromaštvu, za boljim životom je tragalo po gradovima.
Ipak, ni oni nisu uvek bili idilični za život. Stambeni prostor bio je u hroničnom nedostatku, zbog čega su novopridošli morali da se skuće na periferiji po tesnim, prenaseljenim kućercima. Takvi uslovi su, pak, bili su plodno tle za propratne nedaće poput tuberkuloze.
Tek se posle Drugog svetskog rata u gradovima Srbije prionulo na konkretniju, plansku urbanizaciju. To je, s druge strane, vremenom povuklo iščezavanje građanske klase, koju je u socijalizmu odmenila srednja. Pomak se, doduše, dao uočiti po pitanju ženskih prava, otkako su žene postale jednakije muškarcima.
Za to vreme, svakodnevica one srednje klase sve više postaje nalik današnjoj. “Modernizacija”, to je sada značilo život po ugledu na Zapad, pogotovo počev od ’70-ih godina prošlog veka. U stanove i kuće su se uselili televizori i kućni aparati, a pred garažama su se parkirali automobili. U tadašnjoj SFRJ se zaista živeo život po meri građana; makar dok građansku idilu nisu prekinule sumorne ’90-te. Ostatak je takođe istorija, uz naravoučenije da, uprkos smeni epoha i okolnosti, poznata i manje poznata istorija ipak ostaju neraskidivo povezane.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
