Toj kataklizmi je ime bilo „fašizam“. Tako se mogao tumačiti i brod koji je Šumanović smestio na uzburkane talase, slikajući ga kako leluja malo na jedan, malo na drugi bok. Međutim, do rata je imalo proći još više od decenije, a slikar-prorok se dao u frenetičan rad. U tom je raspoloženju nastao i „Pijani brod“ – za svega 7 dana i noći – ali je grozničavi rad vrlo brzo ostavio posledice.
Kako je sremska varošica osvojila svet
Za umetnika Šumanovićevog senzibiliteta, bez koga pitanje da li bi njegov talenat uopšte našao put do platna, slikar se 1928. godine obreo u Šidu. Iznuren od rada i iscrpljenih nerava, oporavljao se i na klinici u Beogradu. Opisao je te trenutke kao da se bori sa sobom i sa „ružnim, žalosnim i ogavnim životom“. Međutim, iako je sebe video kao „teško duševno bolesnog“, uspeo je da smogne snage i posveti se slikanju akvarela.
Ipak, znao je dobro koliko su na njega delovale seznacije poput zvukova, boja i mirisa. Umeo je da nasluti i ono što bi drugima moglo biti nevidljivo, bilo da su to kataklizmični događaji ili pejzaži koje je slikao. Tako je jednom prilikom zapisao: „Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši“. Time su i krajolici sremskog gradića, zahvaljujući oštrom oku, osim jugoslovenskih poštovalaca slikarstva osvajali i svetske.
Koliko je Šumanović voleo Šid govori i činjenica da se ova varošica našla na mnoštvu njegovih slika. Od 600 koliko ih je naslikao u poslednjoj deceniji, šidskim pejzažima je posvetio dve trećine. Od 1937. godine i očeve smrti posvetio se brizi o imanju, a u Šidu je pronašao i idealno mesto za rad. Na slikarske seanse ga je vozio lični kočijaš – ovakvu asistenciju su Šumanoviću priuštili roditelji, ne bi li ga podržali u umetničkom radu.
Kada se obistine sumorne slutnje
Odlazak na časove plesa, posete izložbama, učenje engleskog jezika – tako su izgledali Šumanovićevi dani koje je uoći rata provodio u Šidu. Slikao je bez predaha spremajući i svoju izložbu, a na njoj je te zlosrećne 1939. godine, ispisujući katalog, proizvoljno svoj stil nazvao – kako znam i umem. I dalje je želeo da se usavršava, tragao je za autentičnim izrazom, ne dopuštajući da ga u tome osujete ni nadolazeća ratna trvenja.
Ni sam Šumanović se nimalo nije interesovao za političke teme. Posvećen slikanju, živeo je povučeno i nalazio načina da nenametljivo prkosi ratu. Aprila 1941. godine, teritorija današnjeg Srema postala je deo Nezavisne Države Hrvatske, što je bio ishod tesne saradnje sa Italijom i Nemačkom.
Strah, teror i zločini, okrenuti ka Srbima i Jevrejima, zavladali su i u Šumanovićevom voljenom Šidu. Šumanović je stoga u znak prkosa počeo da izostavlja svoj potpis na slikama, navodeći samo godinu. Ipak, i sam je zbog svoje nacionalne pripadnosti postao nedužna žrtva rata: 28. avgusta 1942., odveden je u sremskomitrovački zatvor.
Dostojanstveni odlazak u smrt
U tom trenutku, Sava Šumanović je za sobom ostavio poslednju, nedovršenu sliku. Ulje se na platnu još nije ni osušilo, ali je i Šumanović imao uslov. Zatražio je dopuštenje, pre nego li ga zatvore u ćeliju, da se spremi i odene čisto odelo.
U Sremskoj Mitrovici je proveo i poslednje dane. Pretpostavlja se da je streljan, a zatim bačen u zajedničku grobnicu. O slikama koje su iza njega ostale pobrinula se Šumanovićeva majka, kada je svu sinovljevu baštinu i imovinu poklonila opštini Šid. Bez njegove volje, sudbina Save Šumanovića je ostala kao podsetnik na teške godine rata. Ipak, talenat i predanost radu doneli su mu večitu slavu i poštovanje, te je i njegova voljena sremska varoš dobila naziv – „grad Save Šumanovića“.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
