Verovatnoća da neko kaže „Fruška gora“ a da vam negde u podsvesti ne iskrsne i reč „manastir“, ravna je, manje-više, nuli. Osim prirode koja mami izletnike, ova planina po svojim obroncima krije artefakte kulture, istorije i umetnosti – i to ukupno njih 16.
Tačnije, toliko ih je o(p)stalo do današnjih dana. Da nisu vekovima unazad bili kolateralna šteta ratova, uništenja i pljački, verovatno bi ih i danas bilo 35. Ovu brojku su potvrdili spisi iz 16. i 17. veka, ali prelomna tačka – ona u kojoj je većina tih manastira nestala sa lica zemlje – bio je Drugi svetski rat.
Od 16 preostalih, svaki manastir bi imao dosta toga da kaže o vremenu, pojedinostima i prilikama u kojima je nastao i opstao. Ipak, jedan od „preživelih“, smešten na južnoj strani Fruške gore, imao bi ponešto da ispriča i o zaobilaženju ustaljenih pravila po kojima su se manastiri toga doba gradili. Kao što obično biva sa svetinjama starim po nekoliko vekova, i Velika Remeta navodi na nagađanje o tačnoj godini izgradnje. Ako bi se konsultovale zvanične istorijske beleške, u njima bi se našla godina 1562., kada joj je prvi put zabeleženo ime. Ipak, postoji mogućnost da je Velika Remeta naslednica jednog starijeg manastira, u koji je običavao da dolazi jedan kaluđer, inače izaslanik despotice Angeline Branković.
Njegove posete su utefterene davne 1509. godine, a manastir koji je tada pomenut bio je posvećen svetom Dimitriju Mirotočivom. Budući da je istom svetitelju posvećena i Velika Remeta (a pretpostavlja se da je njena gradnja počela još u 14. veku), sva je prilika da je reč o istoj svetinji.
Amanet šantavog srpskog vladara
Prvi pisani izvori, a da se sa sigurnošću moglo utvrditi da pominju upravo Veliku Remetu, bili su turski dokumenti iz vremena vladavine Sulejmana II. Tragovi mu sežu između 1541. i 1546. godine, a u njima su bile informacije od značaja za manastirsku imovinu – od regulisanja poreza, do podatka da su se u posedu manastira nalazile njive, 4 vinograda i 4 livade.
Kao što takođe obično biva kada je reč o srednjevekovnim manastirima, za podizanje većine njih su bili zaslužni tada najmoćniji ljudi u Srbiji. U slučaju Velike Remete je to bio kralj Stefan Dragutin, koji je počeo graditi manastir nakon što je predao krunu mlađem bratu Milutinu.
Osim otvorenih sukoba sa bratom, Dragutinovu vladavinu je okončala i nezgoda u lovu. Zbog pada sa konja je ostao doživotno hrom, a šta bi drugo preostalo donedavnom vladaru – a uz to i hromom – nego da se dohvati izgradnje manastira.
Pošto je jedna od odlika tadašnjih svetinja bila da se malo-malo pa nadograđuju, tako se i izgradnja Velike Remete poprilično otegla. Kada je tek otpočeta, manastir je u potpunosti bio sazidan od cigle (uključujuči i pod), sa osnovom u obliku krsta. Kako je manastir vremenom dograđivan, tako su se lagano naslojavali i stilovi gradnje – fasada u baroknom stilu, nakon 1730. godine barokni zvonik, a u 18. veku su u manastiru naslikane i nove ikone.
One su, pak, bile „moderniji“ dodatak starijim prestonim ikonama na ikonostasu. Za starije je ostalo ubeleženo da su oslikane 1687. godine, a bile su delo trojice ruskih zografa: Leontija Stefanova, Joana Maksimova i Spiridoma Grigoreva.
Najmlađi dodatak crkvi bio je barokni zvonik dograđen 1735. godine. Posvećen je rođenju svetoga Jovana Krstitelja, a po arhitekturi (i u poređenju sa „standardnijim“ zvonicima tog vremena), ostao jedan od retkih sačuvanih delova manastirskog kompleksa.
Prošlost ispisana stradanjima
Za svetinju koja je opstajala vekovima – a uprkos povremenim nasrtajima i pljačkanjima – Velika Remeta je zavredela da bude proglašena najstarijim fruškogorskim manastirom. Ipak, sredina prošlog veka je pokazala da decenije i vekovi opstanka nisu garantovali da će biti sačuvana od, do tada, najmasovnijeg uništenja.
Već na početku Drugog svetskog rata, kraljevina Jugoslavija je dospela pod kapu neprijateljske Nemačke. U isto vreme, čitav Srem (uključujući i fruškogorske svetinje) dodeljen je na upravu Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Neprijateljske vojne vlasti nisu mnogo čekale da bi krenule u razaračke ture, a nisu nameravale da poštede ni Veliku Remetu.
Protivnici su se pritom namerili da gotovo u potpunosti isprazne čitav manastir. Septembra 1941. godine, pristigla je i komisija Zagrebačkog muzeja za umjetnost – sa sve tefterima, ne bi li popisala ono što je u manastiru ostalo. Ni to nije zahtevalo mnogo posla – ogroma većina inventara je već bila ili uništena ili odnešena, sa mršavim izuzetkom od oko 60 preostalih predmeta.
Manastirska arhiva je već do tada bila propala i, u najboljem slučaju, desetkovana. Nekoliko knjiga i rukopisa, a među njima i dva portreta, bio je preostali delić izvučen iz crkvene biblioteke i riznice. Ali, ni oni se nisu dugo zadržali, budući da ih je popisivačka komisija odmah prenela u Zagreb.
Ono što je od manastira ostalo, zauzele su potom ustaške jedinice. U Velikoj Remeti su ostale do proleća 1943. godine, ali mu nisu ostale dužne: pre nego što su se poslednji put okrenule, spalile su manastir do temelja.
Zbog čega je barokni zvonik toliko jedinstven?
Čim je Drugi svetski rat okončan, Velikoj Remeti je vraćen deo otetog inventara. U međuvremenu, svi su ovi predmeti premešteni u Muzej Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, zatim u muzej Manastira Krušedol i u Galeriju Matice srpske. Četiri decenije nakon spaljivanja, 1982. godine je došao red i na veliku obnovu manastira – prvi put nakon razaranja u poslednjem ratu.
Dve godine pre toga, načinjena je još jedna „sitna“ izmena. Sa baroknog zvonika skinuta je kamena ploča na kojoj je stajalo uklesano ime njegovih ktitora: Andreje Andrejevića iz Petrovaradina i njegovog brata Jakova iz Beške.
To je učinjeno, pre svega, iz sigurnosnih razloga – da bi se stalo na put daljem propadanju kamene ploče. Ipak, sam zvonik je u celom Sremu ostao prilično interesantan. Jedini od njega stariji je zvonik Manastira Krušedol (izgrađen 1726., svega 9 godina ranije), ali se jeste našao na prvom mestu po visini. U njegovih 38,60m stalo je 8 spratova – uključujuči i prizemni deo – a sa samog vrha zvonika puca pogled koji bi se mogao opisati kao „samo za najhrabrije“. Ne toliko zbog samog zvonika, već zbog stepenika ka vrhu koje ne skrivaju trag vremena.
Kao graditelj se navodi Nemac Johanes Vilhelm, a jedna od neobičnosti jeste i da je za podizanje zvonika bilo potrebno samo dve godine. Za prvu polovinu 18. veka to se smatralo prilično kratkim vremenom, iako je bilo očito da se nije štedelo na materijalu. Uz sve neprilike koje su ga zadesile, na manastirskom kompleksu se, zahvaljujući obnovi, teško naslućuju tragovi razaranja – makar na prvi pogled, i makar nekome ko nije bliže upoznat sa njegovom istorijom. Za to vreme, iza preuređenih zidova još uvek se nastavlja priča započeta pre šest vekova.
Autor: Ванилица - Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0, Веза
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
