Nema pobede u ratu bez vojničke sloge. Saborci će jedan drugome verno čuvati leđa, jer ako su već zavađeni sa četama tuđih armija, preostaje im da se pouzdaju u sopstvene snage.
Tako bar stoje stvari sa vojnicima na dve noge. A kada nužda u sred rata potera na slogu, u borbene redove su skloni da ukaskaju i četvoronošci.
Kada su balkanski narodi oktobra 1912. ustali protiv Turaka, nisu ni pomišljali da će ih dva lokalna sukoba uvesti u jedan svetski. Ali, uz pojačanje iz redova srpskih seljaka, bili su spremni i za napad i za odbranu.
Seljaci su uskočili u vojničke uniforme i napustili svoja ognjišta. Većina ih, ipak, nije odlazila sama – ako je postojalo stvorenje koje je seljak štovao iznad svih, bio je to seljakov konj.
Konji u vojsci inače nisu bili stranci, pa zašto onda da se odvajaju od običnih seljaka? Imali su i poseban status: kada ih seljaci povedu sa sobom, i oni su, poput svojih vlasnika, postajali vojni obveznici.
Naime, u vrhovnoj vojnoj komandi Srbije se dobro znalo koliko su seljaci privrženi svojim konjima. I te kako su imali razloga da o njima dobro brinu u ratu, pa su pravila nalagala da se uz seljaka mobiliše i njegov konj. No, kao i vojnici, nisu ni svi konji bili isti. A kao i sa vojnicima, glas se o njima pročuo još dok su kaskali na linijama fronta.
Dva vojnika i šest nogu
Dragomir Rajić je te 1912. godine bio tek još jedan od seljaka sa „pratnjom“. Dvojica budućih vojnika – jedan na dve, i drugi na četiri noge – živela su u selu Uzveće, 20-ak kilometara južno od Sremske Mitrovice.
Dragomir je svoga konja znao od malih nogu – tačnije, gajio ga je otkako je ovaj još bio ždrebe. Tepao mu je Acula, što je mladom ždrepčetu postalo i „kršteno“ ime.
Kada se u jesen iste godine zaratilo protiv Turaka, Acula je po svojim godinama još bio daleko od odraslog konja. Ali, kao i u slučaju njegovih saboraca-seljaka, na uzrast se u ratu nije mnogo obaziralo. Dragomir je, kako mu je diktirala vojno-obveznička dužnost, u borbene redove poveo i svog Aculu.
Obojica su pripala konjičkom puku Drinske divizije. Iako prilično mlad (a za armiju i prilično „zelen“), pokazalo se i da je Acula prilično dorastao zadatku. Ređala se bitka za bitkom: najpre Kumanovska, pa Bregalnička i na kraju bitka na Ceru, a u sve tri su Dragomir i Acula vojevali šestoronoške.
Za te nepune dve godine je stasavao i Acula. Nisu ga očvrsnule samo neprekidne borbe – bio je to konj izuzetne lepote, sjajne, duge dlake i zavidne snage. Da nije paradirao po ratnim frontovima, mogao je mamiti uzdahe i među sličnim mu mrkim lepotanima. Ipak, okolnosti su zahtevale i drugačije kvalitete: pre svega, odanost i hrabrost svojstvenu prekaljenim ratnicima.
U tome je Acula već imao i svoju „učiteljsku“ figuru. Onako kako se Dragomir o njemu brinuo dok je ovaj stasavao, tako je Acula sada uzvraćao neobičnom vernošću.
Nastaviće se...
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
