Za razliku od međunarodno poznatog i priznatog etno-sela, Šabac je nešto ravniji i ima svoj Šabački letnji festival. Ali, okolina ovog mačvanskog grada čini se još interesantnijom – ili bar tako smatraju znatiželjnici poreklom iz daleke Kine.
Dvadesetak kilometara od Šapca – što mnogima još nije poznato – nalaze se izvorišta geotermalnih voda koja pariraju i onim evropskim. Zbog toga varošica Bogatić ima potencijal i odmarališta i turističke atrakcije, iako po popularnosti zaostaje za posećenijim destinacijama.
Za sada to znači i manje gužve za namernike koji bukiraju opuštanje u ovdašnjoj „Termalnoj rivijeri“. Spa kompleks je sa svojih 20 hektara, bazenima, đakuzijem i apartmanima prilično prostran, a do bušotina iz kojih izbija vruća voda sve češće se navrznu Kinezi.
A oni, kako kažu lokalne priče, običavaju da ponesu i jaja – sve ne bi li proverili da li će se jaja skuvati na tih 50 do 80 stepeni. Rashlađivanje u Bogatiću, dakle, nije prvo što se može očekivati. A ako spa kompleks sa đakuzijem ne zvuči dovoljno ekstravagantno, uvek se može uputiti severno ka ekstravagantnijem ružičastom jezeru.
Banja Pačir takođe ima svoj termalni kompleks, pa još okružen drvoredima, kanalima, poljima lavande, suncokreta i kukuruza. A za one koji, umesto ružičaste, preferiraju tirkiznu boju, valjalo bi u itinerer dopisati Bešenovačko jezero. Jer, ako Niš ima svoje more, onda ga ima i okolina Rume i Sremske Mitrovice.
Uostalom, na moru bi se retko ko pohvalio da se okupao u (nekadašnjem) kopu cementare i umesto belog peska ufotkao ostatke belog kamena. Zabrana brčkanja, doduše, postoji, ali retko ko se obazire – osim eventualno onih kojima je dovoljno da se namažu blatom, verujući da je i ono, poput jezerske vode, bogato mineralima.
Večita dilema: jezero ili reka?
Za one koje, pak, ne drži mesto na samo jednoj plaži, valjalo bi se spustiti jugozapadnije do (zamalo) Nove Barselone. Kraj nje i niže od nje protiče reka Tisa, a duž nje za svakoga ponešto: od brčkanja i pecanja, sunčanja i vožnje brodićima i čamcima, do vodenih fenomena i gustiranja riblje čorbe u debelom ’ladu.
I sve to na potezu od Sente, Kanjiže i Novog Bečeja, pa do Elemira i Taraša, a onda još niže ka Zrenjaninu i Titelu.
Izletišta kraj Tise su dušu dala i za istinsko opuštanje – ne samo na manje ili više skrivenim plažama i sprudovima, već i lokalima koji ne pretenduju da pošto-poto namame veliku gužvu.
Ipak, mala je to nadmorska visina za nekoga ko se uželeo razređenijeg vazduha. Da bi sa severa, doduše, stigao do Vlasinske visoravni, najpre će ga sačekati putešestvije od nepunih 400 kilometara. Već je i sam pogled na Vlasinsko jezero dovoljan da razuveri da se dugo putešestvije isplati, pogotovo za one koji nisu poklonici urbanih varijanti letovanja.
Na Vlasinskom jezeru i na oko 1.200 metara nadmorske visine, pronaći će taman ono što im je potrebno: tišinu, prohladan vazduh, još prohladniju vodu i tu i tamo ponekog namernika koji takođe traga za tišinom. Izolovano na krajnjem jugoistoku Srbije, Vlasinsko jezero još uvek odoleva i zagađenju. A ljubitelji laganijeg uživanja već odavno mu tepaju „srpski Jadran“. Za razliku od pravog Jadrana, ovde se, makar na nekoliko dana, zaista može umaći paklenim letnjim danima – makar do nekog narednog letovanja.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
