Dok je imala pod svojom vladavinom južne delove Habzburškog carstva, Marija Terezija je početkom 18. veka izdala naročitu naredbu. Odnosila se specijalno na Vrščane, a još specijalnije na novopečene mladence. Naime, svaki tek venčani par morao je da zasadi po dva bela duda, i to na putu koji je od Vršca vodio ka Beloj crkvi.
Ovakvim gestom mladenci su potvrđivali svoju večnu ljubav. Simbol su joj bili dudovi, koji su imali i naročitu pažnju ostalih meštana. Kako im je pogodovao i sam vršački teren, tradicija se ustalila počev od 1728. godine, a sadnice su morale biti posađene i oko svake vršačke kuće.
S obzirom na njihovu dugovečnost, i danas se širom grada mogu videti vremešna stabla dudova. Vrščani su ih sadili gdegod je bilo „suvog i mršavog zemljišta“, ali što se Marije Terezije tiče, iza romantičnog gesta beše brižljivo promišljen plan.
Iz daleke Kine do ravnog Banata
S prve polovine 18. veka, Banat je kretao putem novog, unosnog biznisa. „Zakotrljao“ se zahvaljujući Nemcima, koji su dokučili da je na ovom području postojao i utaban put svile.
Tome je bio zaslužan izvesni kaluđer koji je, vraćajući se iz Kine, sa sobom poneo jajašca svilene bube i sadnice duda. Put svile se zatim krčio od Irana i Turske, preko Balkana i Mađarske i dalje ka Evropi, ali sticajem klime ovog dela Banata, svilarstvo je upravo ovde našlo plodnog tla.
Tako ni Marija Terezija nije sasvim slučajno naredila da se oko kuća i puteva sade dudovi. U to vreme je Banatom upravljao Florimund Mersi, austrijski grof koji je od 1733. godine odredio da se stabla moraju zasaditi planski. Uz to je i Marija Terezija insistirala na tome da sadnja postane masovna, ali se takav biznis ipak nije mogao razvijati sam.
Stoga su u ovaj projekat uključeni gotovo svi meštani Vršca. O tome je pisao i istoričar vršačkog kraja Feliks Mileker, u čijoj „Povesnici slobodne kraljeve varoši – Vršca“ stoji da su se Nemci u Banatu prvi bavili svilarstvom. Naime, ovo beše idealno područje za uzgoj svilenih buba, koje su se isključivo hranile dudovim lišćem. Pritom je upravitelj „provnicije Banat“, grof Mersi, otišao i korak dalje: zapretio je smrtnom kaznom svakome ko bi posekao ili načinio ma kakvu štetu sadnicama duda.
Kako je iz dudovog semena iznikao profitabilan biznis
„Gdegod nađeš zgodna mesta, tu drvo posadi“ – ovom parolom su se doslovno vodili i meštani i uprava Vršca. Da bi se proizvodnja svile još više zahuktala, Vrščani su imali besplatna sledovalnja jajašaca svilene bube. Retko je u to vreme bilo porodice koja ih nije uzgajala, što je posebno značilo siromašnijim žiteljima.
Još samo jedna karika je nedostajala u ovom lancu: u gradu nije bilo niti jedne svilare. U te svrhe je od 1751. godine poslužio „Zlatni jelen“, nemačka gostionica u koju se preselila proizvodnja svile. Čak su i mlade devojke imale besplatnu obuku – učile su da iz čaure svilene bube razmotavaju svilene niti, a tome ih je podučavala izvesna Nemica Ridl i za to od Marije Terezije dobijala 3 forinte mesečno. Istoričar Mileker je beležio i da su vršačke čaure (kokoni) bile izvanrednog kvaliteta, te je svilarstvo ubrzo postalo glavna privredna grana.
Potom je od Marije Terezije stigla i naredba da se namenski izgradi jedna zgrada sa 6 peći, nekoliko soba i svim potrepštinama za izradu svile. Ova svilara se nalazila nadomak Vladičanskog dvora, a za procvat svilarstva založila se i država, jamčeći da će otkupljivati sirovu svilu. Tako je i Vršac, poput Pančeva i Novog Sada, postajao jednom od prestonica svile.
Grad izrastao na svilenim nitima
Od tog trenutka stvari su se prilično brzo razvijale. Širom Vršca nicali su privatni zavodi za svilarstvo, a brigu o tome je uskoro preuzeo španski plemić Karlo Dijez de Auks.
Od nadređenih je dobio nalog da izvan Vršca, nedaleko od današnje železničke stanice, sagradi novu svilaru i oko nje veliku dudaru. U to vreme je u Starom Budimu postojala kraljevska svilara, gde je Karlo Dijez slao radnike kako bi još bolje savladali zanat.
Karlo Dijez se o proizvodnji svile starao sve do 1790. godine. Međutim, u samom Vršcu se i dalje radilo samo u fabrikama za sukanje. Svilare su počele da se otvaraju tek početkom 19. veka, kada je svila počela da se prede u državnom zavodu.
U Vršac su, pak, na izradu donošeni kokoni iz cele južne Ugarske. I dalje je postojao veliki broj zavoda u kojima su se čaure otkupljivale i odmotavale, a tokom prve polovine 19. veka, jedan od najcenjenijih u ovom zanatu postao je Jozef Hercog.
Gospodin inače po zanimanju apotekar, osnovao je u Vršcu i najstariju Apoteku na stepenicama. Imao je u to vreme Zavod za proizvodnju svile, čija vlasnica beše njegova supruga Eva. Oboje su pritom imali i svoje dudare, a glas se o njihovim proizvodima pročuo širom Austrije, Ugarske i Francuske.
Naposletku, Jozef i Eva Hercog su u svom zanatu pobrali najviša odlikovanja. Odlazili su na izložbe širom Evrope, a doznaje se iz pojedinih spisa da je Eva u Londonu nagrađena zlatnom medaljom za sirovu svilu 1851. godine. Tako je i Vršac, kao plodno tle za bele dudove, decenijama zadržavao titulu jednog od centara svilarstva u Vojvodini.
Put svile preoran vinovom lozom
Stoletni beli dudovi, raštrkani duž vršačkih ulica, i danas sećaju na svileno doba od pre gotovo dva veka. Ipak, malo kome bi na pomen Vršca to bila prva asocijacija. Do današnjeg dana, osim vremešnih stabala nije ostalo gotovo ništa što bi sećalo na svileni grad.
Osim nebrojenih sadnica, tome su svedočili i pozorišni plakati. Čak su se i oni štampali na svili, što ih je činilo različitijim od „običnih“ plakata. Međutim, nekoliko godina nakon što je gđa Hercog osvojila laskavo priznanje u Londonu, svilarstvo je munjevitom brzinom doživelo krah. Dogodilo se to u godinama kada je doživljavalo najveći procvat, a svemu je kumovala izgradnja državnog puta.
Od 1855. godine, kako bi se napravilo prostora za rutu, dudovi su se počeli masovno raskrčavati. Napuštene su i dudare po vršačkom ataru, a do 1920. godine je prestala i proizvodnja u svilari kraj železničke stanice.
Ipak, Vršac je imao još jednog privrednog keca u rukavu. To beše vinova loza, koja je od polovine 19. veka nasledila dudove sadnice. Tamo gde su se donedavno uzdizali dudovi zasađeni su čokoti vinove loze, a Vrščani su se redom počeli okretati vinogradarstvu.
Upravo je novoizgrađena državna ruta bila podsticaj za prodaju i izvoz vina. Paralelno sa time su nestajali i nekadašnji svilarski zavodi. Tako je u zaborav odlazilo i „svileno doba“, a jedini preostali svedoci su stabla duž petnaestak kilometara belocrkvanskog puta. U međuvremenu, vino iz vršačkih vinograda pročulo se po izuzetnom kvalitetu. Po tome je ovaj grad i danas na dobrom glasu, a stoletni beli dudovi, štiteći grad od vetra, ostali su u senkama vinove loze.
Naslovna: Wikipedia / Jorge Láscar
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
