Leta 1795. godine, stanovnici jedne sremske varošice sahranili su svoju komšinicu Anđeliju Nedeljković. Anđelija, inače supruga izvesnog Diše Nedeljkovića Kurjakova, upokojila se te godine sredinom jula meseca. Ali, ovo nije bila obična smrt. Naizgled nasumično preminula, Anđelija je bila prva koju je u narednih godinu dana odnela crna smrt.
Taj nadimak je dobila zbog svoje neslavne reputacije munjevitog oduzimanja života. Međutim, u Irigu se na crni scenario još nije ni pomišljalo. Anđelija Nedeljković se nedugo pre toga vratila iz Krnjaševaca kraj Stare Pazove, gde je otišla sestri na pogreb i vratila se sa nekoliko ćilima.
Pokazaće se uskoro da je ova Irižanka bila i prva žrtva kuge. Dan njene smrti, 14. jul 1795. godine, zvanično je ubeležen kao početak velike epidemije u Sremu.
Godine u kojima je kuga bila smrtonosnija od oružja
S kraja 18. veka, dok je pripadao Austrougarskoj, Srem se sa južne strane graničio sa Turskom. Osim što su sa s0bom doneli 5 vekova vladavine, Turci su u današnji Srem dopremili i crnu smrt. Za to vreme, iz Otomanske imperije nisu udarali samo vojnici, već su i trgovci cirkulisali preko granice – a ovi su sa sobom uvezli i epidemiju kuge.
Teritorija Srema je naročito pogodovala njenom ekspresnom širenju. Ne samo da je granica bila blizu, već su i žitelji Srema imali diskutabilne uslove života. Teško da su se mogli pohvaliti bogatom i zdravom trpezom, živeli su u zemljanim kućama, a problematične navike u higijeni su drastično uvećavale broj obolelih od šuge i kožnih bolesti.
Izveštavalo se i da je zbog „telesne i nečistoće u jelu“ Srem bio na meti crne smrti čak tri puta u prvoj polovini 18. veka. Beleške ondašnjih putopisaca nisu bile zabavne za čitanje: bolest je u tolikoj meri desetkovala i ljude i životinje da je bilo nemoguće prebrojati mrtve. Nisu ih mogla primiti ni groblja, te su ostajali da leže duž puta od Beograda do Petrovaradina.
Svedočili su ovdašnji lekari da su zarazne bolesti kao od šale kosile i vojnike. Kuga i kolera su tih godina bile ubitačnije od oružja. Da stvar bude gora, imali su i Sremci sopstvenog udela u tome. Umesto da hrle u bolnice, radije su zdravlje prepuštali kurama poput sirćeta, rakije i seoskih sveštenika.
Kobna veselja i pogubna upokojenja
Strah od bolesti udružen sa neznanjem imao je još većeg udela u stradanju. Međutim, Sremcima na ruku nije išla ni narodna tradicija. Uprkos zarazi koja se u Irigu proširila brzinom svetlosti, nije se lako odustajalo od narodnih običaja.
I pre toga se, naime, dešavalo da bolest obori ožalošćene na pogrebima i daćama. U tih dan, dva ili tri se za pokoj duše običavalo jesti i piti, i to neretko u sobi u kojoj je pre toga ležao samrtnik. Dogodilo se jednom prilikom i da je kod izvesnog Irižanina na daću pristiglo 60-ak ljudi. Domaćin ih je, kako to običaj nalaže, dočekao rukovanjem i zagrljajem, da bi ubrzo nakon toga sahranio bezmalo sve članove svoje porodice.
Od prisnosti se nije odustajalo ni na proslavama i mobama. Bilo je stoga za očekivati da se za svega godinu dana broj zaraženih popne na tri četvrtine. Pritom, Irig je tih godina imao više stanovnika od Beograda, pa je pala odluka da se cela varoš stavi u karantin.
Irižani, međutim, ni od toga nisu imali vajde. Uzrok tome je ovoga puta trebalo tražiti u njihovoj neizmernoj međusobnoj ljubavi.
Ljubav u doba crne smrti
U čitavoj kataklizmi koju je pokrenula crna smrt bilo je i nečega dirljivog. Nežnost, podrška, ljubav i pažnja ostali su i u sećanjima lekara koji su do Iriga stigli iz Pešte i Beča.
Kao nigde drugde gde se borlio protiv kuge, u Sremu se za dobrobit drugog često išlo na sopstvenu štetu. Svoju decu i muževe su bez izuzetka želele da paze njihove majke i supruge. Kada se na kućnom pragu pojavi lekar, glave porodice su umele da izlaze sa puškama, ne dozvoljavajući da se njihovi najbliži odvedu u bolnicu. Uzalud su i lekari intervenisali – uz ovakvu odbranu im je preostalo da se i sami okrenu narodnoj medicini.
Kao rezultat toga, zaraženih i preminulih je bilo toliko da na iriškim grobljima za njih nije bilo mesta. Alternativa beše da ih se sahranjuje u zajedničke grobnice a da im se tela posipaju krečom. Paradoks je bio u tome što su ljubav i nežnost, kojima su Irižani želeli da izleče najmilije, naposletku presudile ili njima, ili čitavim porodicama.
„Dezinfekcija“ vatrom i budnim okom stražaea
Nešto više od godinu dana posle smrti Anđelije Nedeljković, bilans crne smrti bio je nezamisliv. Od blizu 4.900 Irižana koliko ih je bilo sredinom 1795. godine, kuga ih je odnela više od 2.500.
Međutim, pored ljudskih života nestajale su i čitave kuće – i to doslovno. Ne bi li se epidemiji stalo na put, domovi obolelih i umrlih bili su rušeni i paljeni. Tih godina je to bilo svojevrsno „sredstvo dezinfekcije“, što je prilično opustošilo sremsku varošicu: od ukupno 912 kuća, sa zemljom ih je sravnjeno 402.
To nije bila i jedina „epidemiološka mera“. Naime, crna smrt je ostala unutar granica iriške varoši zahvaljujući dubokim rovovima iskopanim na njenim obodima. Stražu je čuvala dobro opremljena vojska, kako niko ne bi ni pomislio da uđe ili izađe iz grada. Još drastičnija mera bila su vešala sa stražom na kojima bi skončao svako ko je pokušao da izmakne karantinu.
Najzad, 20. avgusta 1796. godine, širom Srema je obnarodovan kraj epidemije. Iako je Irig ostao desetkovan, vojska, rovovi i vešala su sprečili crnu smrt da dospe do susedne Rume.
Za večni pomen i dugo sećanje
Tačno na granici iza koje epidemija kuge nije mogla dalje – a gde su je presekli stražari i vešala – ustupljeno je mesto jednom neobičnom spomeniku. „Kipovi“ su se 1797. godine uzdigli između Iriga i Rume, što je za Rumljane bio svojevrsni znak zahvalnosti.
Isklesan iz dva dela, sa Hristovim raspećem na vrhu, među Sremcima se odomaćio kao spomenik kugi u Irigu. Žitelji Rume su ga, pak, digli u čast dvojice katoličkih svetitelja. Sebastijan i Rok važili su za zaštitnike od kuge, a od kraja 18. veka do danas, „Kipovi“ su ostali i jedini takav spomenik u Evropi.
Naime, dok je crna smrt još harala Starim kontinentom, spomenici posvećeni kugi su se uzdizali, primera radi, u Osjeku ili današnjoj Mađarskoj, tada Habzburškoj monarhji. Međutim, jedini koji je preživeo naredna dva veka bio je spomenik na „granici“ Iriga i Rume.
U međuvremenu, epidemija kuge je još jednom poharala Evropu 1837. godine. Raširila se tada i na Balkan, ali je knez Miloš Obrenović ovoga puta spremno dočekao pošast. Crna smrt je zaustavljena još jačim protivepidemijskim merama, sve dok na smrt hiljade Sremaca nisu ostali da sećaju samo iriški „Kipovi“ .
Autor: , CC BY-SA 4.0, Веза
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
