Kao što je za Srbiju već uobičajeno, poneke njene znamenitosti su prilično dobro skrivene. I od većine očiju, a još više po pojavnom obliku, pa je uobičajeno da ih ona većina očiju neće sasvim prepoznati.
Pored toga što ne bodu oči, do ovakvih znamenitosti je uglavnom teško nabasati slučajno. Moralo bi se preciznije znati kuda tačno idete, osim ako zaista slučajni niste dospeli malo niže od Kragujevca, među seoca čija imena znaju uglavnom oni koji u njima žive. Ali, u okolini Lipnica, Balosave i Adžinih Livada, smestio se i ne toliko nepoznati Čestin. A u njemu je jedna od najstarijih porodica smestila svoju (danas) znamenitu kuću.
Ne odudara mnogo od okoline, ali bi možda pobudila čuđenje, budući da izgleda kao da doslovce ima 200 godina. A upravo toliko i ima – tačnije, 207, ako ćemo u sitna crevca. Iako nije svaki detalj u njoj toliko vremešan, i danas je uređena po ugledu na ono davno vreme. Sačuvala je, osim godina, i „integritet“, jer je jedna od retkih autentičnih kuća u ovom delu Šumadije.
„Uradi sam“ po šumadijskom receptu
Tek što se zagazilo u 19. vek, a u Čestin kraj Gruže se doselila porodica Tucaković. Potekla je iz južnijih krajeva i okoline planine Golije, gde je rođen i njihov tada trogodišnji dečkić Petar.
Čestin je u to vreme još bio prilično pust. Tucakovići su stoga bili jedna od najstarijih porodica, a u istoriju ih je upisao upravo mali Petar.
Po tom pitanju se pomalo mimoišao sa svojom kućom – ona je znamenitost stekla u poslednjih dvadesetak godina, a Petrovo ime se pročulo sa njegovih dvadesetak, još uvek nepunih. Toliko je imao i kada je kuća 1817. sagrađena, kako beše urezano u ploču iznad vrata.
Razume se, i „moderna gradnja“ je tada izgledala potpuno drugačije. Gradilo se sa onim što je bilo na raspolaganju, a to su mahom bili prirodni materijali.
Upravo su oni i, za početak 19. veka, karakteristična arhitektura, doneli ovoj kući znameniti status. Umesto betona – kamen, a umesto zidova – drvo, pruće i blato. Kamen je morao da se izlomi i teše, pa je takva kuća bila i prepoznatljivog izgleda.
Prepoznatljiva je bila i po drvenom „kosturu“ koji je pridržavao zidove. Građevinari ga nazivaju bondruk konstrukcija, a imala je mesto naročito u tradicionalnom narodnom neimarsvu.
Narodno neimarstvo je u Srbiji inače sezalo vekovima unazad. Odomaćilo se po dolasku Slovena u 9. veku, ali nije otišlo dalje od amaterskih neimarskih krugova. Pošto nisu imali mnogo izbora osim da se udruže sa prirodom, graditelji – a to su često bili seljaci – dovijali su se i sami smišljali tehnike izgradnje. Bondruk konstrukcija je jedna od onih koja je izdržala test vremena, kao i zidovi ispunjeni granjem i zemljom i obloženi blatnim malterom.
Po tome je, između ostalog, bila jedinstvena i kuća Petra Tucakovića. Zbog zidova okrečenih u belo, poneki tragovi narodnog neimarstva nisu bili vidljivi. Ali, etnolozima je posebno bio interesantan trem sa drvenom ogradom i obrađenim stubovima, te rešetke od drveta na prozorima – detalji koji su joj davali još veću etnološku vrednost.
Skromni dom borbenog kapetana
Ako je spolja izgledala skromno, ova šumadijska kuća je bila još neupadljivija kad joj se pređe preko praga. Drugačije nije ni moglo pre dvestotinak godina: jedna obična soba, jedna gostinska i jedna centralna prostorija, koju su stanari zvali „kuća“. Opeka je i unutra bila glavni građevinski materijal, sa izuzetkom gostinske sobe sa daščanim podom. Etnolozi bi rekli – klasični seoski tip kuće. S obzirom na njenu vremešnost, pa i činjenicu da je narednih dvestotinak godina učinilo svoje, tek je krajem 2017. godine temeljno restaurirana.
Restauracija je pripala kragujevačkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture. A za razliku od kuće koja je postala poznat(ij)a po njegovom imenu, njen prvi vlasnik, Petar Tucaković, upisao se u istoriju početkom 19. veka.
Nosio je čin kapetana i pukovnika, a do ’30-ih godina 19. veka postao je blizak i Milošu Obrenoviću. Karijeru je, doduše, počeo par decenija ranije, kao jedan od mnogih koji su se pobunili protiv Turaka.
Turci su s početka veka još uvek suvereno vladali, a pride se i osilili po pitanju uvođenja raznih nameta. Pošto se srpski narod na to pobunio, grupa Turaka iz Čačka i Kraljeva (u to vreme je još nosio stari naziv Karanovac) se morala dati u beg.
Pre nego što su stigli do Kruševca, ostali su bez oružja – a razoružao ih je Petar Tucaković sa saborcem Stankom Milićevićem. Dvojica se potom vratila u Gružu i pozvala narod na pobunu.
Prozori u (istorijski) svet
Buna je izbila 1814. godine i ponela ime svog predvodnika, inače vojvode Prvog srpskog ustanka, Hadži Prodana Gligorijevića. Hadži Prodanova buna se posle nekoliko dana okončala pobedom Turaka, ali je Petar Tucaković našao učešća i u Drugom srpskom ustanku.
Zapao je za oko i knezu Milošu, koji ga postavlja za kapetana svojih četa. Potom je u stajaćoj vojsci bio pukovnik, pa član Upravnog saveta, sve do 1839. godine i donošenja Turskog ustava, kada postaje član Zemaljskog saveta.
Tada se i knez Miloš počeo snebivati – da li da na presto dovede sina Milana ili da nastavi da vlada onako kako je Ustav propisivao. Na to se, pak, pobunio kragujevački garnizon. Zarobivši sve svoje oficire – a među njima i Tucakovića – garnizon je pošao put Beograda tražeći da vidi kneza.
Kada je pobunjeni garnizon stigao do Trešnje blizu Avale, Petar je uspeo da se odveže i sam pobegne do Beograda. Uskoro je, međutim, ostao bez službe, kada je knez Miloš 1839. godine abdicirao i otišao iz Srbije.
Nekadašnji kapetan, a sada običan čovek, vratio se tada u Čestin. U svojoj kući je živeo do smrti, avgusta 1857. godine. Prošlo je još nepunih 150 godina dok i Petrova kuća najzad nije dobila zasluženu pažnju – po odluci Vlade je 2003. uvrštena u nepokretno kulturno dobro, čime je dobila status spomenika kulture.
U međuvremenu, kragujevački Zavod za zaštitu spomenika kulture imao je prilično težak zadatak. Kuća Petra Tucakovića je bila u veoma lošem stanju, a trebalo joj je vratiti autentičan izgled. Pošto je ostala bez ploče nad vratima na kojoj je urezana godina izgradnje, ovaj podatak se saznao od nekadašnjih vlasnika kuće.
I mada se verovatno ne bi tako pomislilo na prvi pogled, kuća Petra Tucakovića se smatra retkim draguljem Šumadije. Ispričala je priču o graditeljima 19. veka, o veštini narodnog neimarstva, a ko u nju zaviri, zaviriće i u davnašnji život meštana Gruže. Zaviriće pritom i u jednu malu stranicu istorije, a opet, važnu za srpsku istoriju u celini – kao što se i Petar Tucaković, figurativno i doslovno, izborio za svoje mesto u njoj.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
