Šta se desi kada moćni vladari potcene jedno beznačajno pleme, znajući da njima, tako moćnima, sigurno ne može ništa?
Ako su to moćni vladari Rimskog carstva, verovatno se s pravom nisu uzrujavali. Ipak je to bilo jedno od najsilnijih carstava ikad, kome šačica naroda „spolja“ nije bila ni do malog prsta.
Kako je istorija već pokazala, za bojažljivost je ponekad i te kako bilo razloga – pre svega, zbog divljijih i nasrtljivijih suparnika. Za Rimljane (i pogotovo Zapadno Rimsko carstvo) to su bili Vizigoti i Huni, jer su neprestani okršaji na kraju zapečatili budućnost Rima. Spram ljutih germanskih plemena, Stari Sloveni su se činili kao poslednja rupa na svirali.
Sem toga, prostor tadašnjeg Balkana se još uvek nosio sa posledicama pada Zapadnog Rimskog carstva. Poraz je zvanično proglašen krajem 476. godine, ali na istoku je jačala druga sila: Vizantija. Pošto je granica bila nepremostiva – o čemu su Rimljani, poučeni iskustvom, još kako vodili računa – nije bilo ni realne bojazni da bi se osvrtalo preko ramena.
Jake utvrde su postojale duž celog toka Dunava. Kačile su i Panonski deo, sa rimskim logorima raspoređenim kod Beograda (tada Singidunuma), Petrovaradina i nizvodno kod Starog Slankamena. Tada (a i danas) poznat kao rimski Limes, granica je štitila Istočno carstvo od germanskih plemena koja se još nisu dala pokoriti.
Dođoh, videh, još jednom pobedih
Među narodima s one strane granice bili su i Stari Sloveni: po naravi relativno miroljubivi, sudeći po zapisima ondašnjih hroničara i knezova. Ova „masa“ ljudi nije imala svoju državu, ali je nekolicina naroda bila ujedinjena u tri veće grupacije: Vende na severu, Ante na istoku i Sklavene na jugu. S kraja 6. i početka 7. veka, iako su već uveliko bili raštrkani do oboda Vizantije, na Balkanskom poluostrvu se gledalo na sasvim suprotnu stranu.
Ta suprotna strana bio je istok, gde su buktali sukobi Vizantije i Persije. Bitke su se vodile i u prestonici, Carigradu, pa su Stari Sloveni sticajem aktuelnih prilika ostali koliko na istorijskoj margini. O njima su tadašnji hroničari tek usput ponešto zabeležili. Uz to, dunavski Limes kojeg je ojačao car Justinijan, pokazivao se kao dobra preventiva u nadiranju plemena sa severa.
Međutim, od onoliko očiju zauzetih događanjima u sopstvenom dvorištu, poneke su se ipak osvrtale preko ramena. Jedan od retkih koji je u slovenskim narodina video potencijalnu pretnju bio je upravo (novi) vizantijski car – Flavije Mavrikije Tiberije, inače Justinijanov naslednik. I povukao je povodom toga pomalo neuobičajen potez.
Najpre je, bez da situacija eskalira u rat, stišao strasti koje su kuljale sa azijske strane. Potom je nišan okrenuo ka dunavskoj granici i 592. godine udario na Avare i Slovene.
Sučeljavanja su trajala celu deceniju, a Rimljani su, kako i dolikuje, izašli kao pobednici. To je, otprilike, bilo to: Vizantija i na njenom čelu Mavrikije su mogli da odahnu, naročito kada su Sloveni pretrpeli težak poraz. Tako je, u nastojanju da odbrani teritoriju tadašnje Valahije (a danas Rumunije), Mavrikije sa svojom vojskom izašao kao apsolutni pobednik.
Uprkos povodu za slavlje, vladara je u Carigradu dočekala apsolutna ravnodušnost. Za njega se rat ispostavio kao manje-više usamljenički poduhvat, a za Stare Slovene debakl koji ih je gurnuo još dalje ka margini – uz nimalo šanse da ikada uđu u istoriju.
Godina neslućenih prevrata
Ako su se jurišanja okončala za Mavrikijevu vojsku, vizantijski car ipak nije sasvim odahnuo. I dalje se osvrtao preko dunavskog Limesa, nimalo uveren u to da je opasnost zaista prošla.
Njegove pretpostavke će se na kraju ispostaviti kao tačne – osim što se splet okolnosti odvijao potpuno nepredvidivim tokom.
Naime, uvek budni Mavrikije je izdao raport legijama kraj Dunava: da prezime sa druge strane granice i nastave sa pohodom na Slovene. Godina je 602., tačno deceniju nakon što je na njih prvi put poslata vojska. Ali, umesto da kidišu na Slovene, dunavske legije su se okrenule protiv – sopstvenog vladara.
Pobuna je bezmalo u tren oka oborila Mavrikija. Uz to, na stranu njegove donedavno poslušne armije stao je i sam Carigrad. U ovom preokretu za neverovati, na Mavrikijevo mesto dolazi vladar po imenu Foka.
Foka je inače poreklom bio sa Balkana. Iako ga je podržao i rimski episkop Grgur I Veliki, o novom caru (bar što se istorijskih spisa tiče) se nije nalazilo mnogo lepih reči. Pre svega, moć je zaradio samovoljom vojnika, a širom Vizantije se odomaćio stav da je samo Mavrikije gubio vreme na bezopasne Slovene. Foka je, pak, povukao potez dijametralno suprotan svom prethodniku – dunavski Limes je ostavio bez ikakvog nadzora.
Za Rimljane je ovo bio još jedan u nizu presedana. Nijednom se u prethodnih hiljadu godina nije desilo da granica na Dunavu ostane pusta. Više se niko nije osvrtao preko ramena narednih 10 godina, što je bio savršen uvod u događaje koji će promenili istoriju Balkana.
Kontraudar kakvom se (skoro) niko nije nadao
Napokon ne mareći za nepostojeće čuvare granice, Sloveni i Avari počinju da hrle ka drugoj obali Dunava. Plemena koliko do pre jednog veka portretisana kao relativno miroljubiva, u roku od jedne decenije su Istočno carstvo praktično izvrnula naopako.
Počeli su sa jurišanjem na bogate teritorije, a nastavili sa pljačkanjem naselja i razaranjem rimskih gradova. A dok je ljudska bujica nezaustavljivo navirala, Rimljanima i Grcima je ostalo mršavog izbora – da begaju, ovoga puta, na suprotnu stranu.
U međuvremenu je svoju „karijeru“ završio i Foka – nakon 10 godina vladavine, oborio ga je novi car Iraklije. Narod, pak, nastavlja da se povlači ka priobalju, tražeći utočište na ostrvima i po utvrđenim gradovima. No, za Slovene i Avare više nije bilo nazad: najpre su udarili na Solun, a potom opseli Carigrad.
Za razliku od drugih naroda koji su Vizantiju okrznuli u prolazu, Stari Sloveni su se zanavek ukorenili na Balkanu. Njihovo hrljenje je trajalo decenijama, a za to vreme su Balkan krstili novim imenom – Sklavinija.
Jedna od važnijih uloga u ovim neobičnim obrtima pripala je i caru Irakliju. Dok se s jedne strane dao u obnavljanje granice na Dunavu, pokušavao je, sa druge, da stiša nasrtaje slovenskih plemena. I pošlo mu je za rukom: kada su od južnoslovenskih naroda počeli da pristižu Hrvati i Srbi, potonji su sa carem utanačili savezništvo.
I sam Iraklije je slovio za vladara koji je izgradio prijateljski odnos sa srpskim narodom. Za Vizantiju je istorija sada polazila drugim tokom: sa poplavom tolikog naroda, latinski, do tada glavni evropski jezik, polako je počeo da iščezava. Sredozemlje je ustupilo mesto novoj religiji i kulturi, a Stari Sloveni su iz korena menjali lice Balkana.
Naposletku, kuriozitet ostaje u tome što o ovim tektonskim promenama gotovo niko u to doba nije mogao ni da sanja. Osim, možda, jednog Mavrikija, koji se na vreme osvrtao preko ramena.
*Naslovna fotografija - Wikipedia / Erik Cleves Kristensen
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
