Nije mala stvar pobediti na Olimpijskim igrama. Konkurencija je velika, a onaj ko uspe da se vrati kući sa medaljom, teško da će u očima nacije ostati zaboravljen.
Tako je nekako bilo i sa jednim spretnim mladićem iz Nadalja. U malom vojvođanskom mestu stasavalo je veliko ime, ali ga je splet okolnosti, zapravo, povukao na dva terena – sportski i urbanistički. Ostalo je to ime i danas na spomen pločama i imenima ulica, ali bi slabo ko umeo da objasni zbog čega je taj mladić, Momčilo Tapavica, zaslužio da na njima ostane. Ako bi se pokušalo objasniti da je Momčilo, takoreći, davna „preteča“ Novaka Đokovića, tek tada bi nastao tajac. A Tapavica je bio sportista po sopstvenoj želji, a zatim arhitekta, takođe, po želji, a malo i usled spleta sportskih povreda. Jedno je iz njegove biografije sigurno – na oba terena se poprilično dobro snašao.
Doduše, u vreme kada je Momčilo stasavao, učestvovati na olimpijskim igrama još nije bilo opcija – bar ne u ovom današnjem, savremenom smislu. Ali, mladiću rođenom 1872. godine na, tada, Ugarskoj teritoriji, isplatiće se to što je u sportu bio multitalenat. Predispozicije je već imao, jer je slovio za izuzetno snažnog i spretnog mladića. Ostatak je odradio sam, dižući tegove i ne propuštajući treninge trčanja.
Škola mu nije bila problem, jer je i osnovnu i srednju (Veliku pravoslavnu gimnaziju, a danas Zmaj Jovinu gimnaziju u Novom Sadu) završio kao đak generacije. Nagrada za dobar uspeh je stigla u vidu stipendije od strane Matice srpske, a Tapavica se odlučio za studije arhitekture u budimpeštanskoj Visokoj tehničkoj školi. Studentske dane je provodio između fakulteta i treninga, i to baš u vreme kada su se pripremale i prve olimpijske igre.
„Originalni“ Novak Đoković
Atina je te 1896. godine postala privremeni centar sveta. Tačnije, manjeg dela sveta, jer je učešće na prvim Igrama modernog sveta prihvatilo tek 14. zemalja. Srbija nije bila među njima, ali jeste Ugarska monarhija, čiji poziv za učestvovanje je upućen mladiću srpskog porekla.
Momčilo Tapavica je tada već imao reputaciju upornog, disciplinovanog, pa i temperamentnog sportiste. Smatrali su ga u to vreme i najjačim čovekom u Vojvodini, a nakon prijavljivanja na olimpijske igre, ubedljivo i jednim od najambicioznijih. O tome su se ispredale priče još kad je Tapavica u Budimpešti otišao na služenje vojnog roka. Služio je kao gardista, a voleo je i da se pohvali svojom snagom i građom. U tome su mu „pomagali“ pitomci, koje je imao običaj da uhvati ispod mišle i nosi ih dok trči oko poligona za gađanje.
Kada je došao red na olimpijske igre, Tapavica je želeo da se takmiči u četiri discipline: rvanju (grčko-rimskim stilom), atletici, dizanju tegova (jednom i obema rukama) i tenisu. To što je bio svestan svoje snage mu je nesumnjivo donelo prednost, ali se na kraju pokazalo i pomalo problematično. U rvanju je osvojio čevrto mesto, a u dizanju tegova šesto. Ipak, Tapavicu je sopstvena ambicija gurnula preko granica: hteo je da pokaže kako se teret, koji je trebalo da podigne sa dve ruke, može podići samo jednom. Zbog toga je, uz ono šesto mesto, „osvojio“ i povredu, što ga je najzad odvratilo i od daljeg takmičenja u atletici.
Uprkos tome, na kraju je ipak odneo bronzanu medalju u tenisu, upisavši se tako u istoriju srpskog sporta. Ovakav uspeh će biti ponovljen tek 112 godina kasnije, kada je bronzu 2008. godine osvojio Novak Đoković na olimpijskim igrama u Pekingu.
Hvalospevi iz Budimpešte, ignorisanje „kod kuće“
Lepe reči o snažnom momku su kružile i među važnim ljudima u sportu. Sećajući se Tapavice, generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske, Ferenc Kemenj, zapisao je:
„Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka... Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini“.
Za to vreme, Momčilo je osigurao mesto u budimpeštanskim intelektualnim krugovima, prevashodno kao olimpijski takmičar. Povreda je učinila svoje, pa se sportom bavio samo kao rekreativac. Ipak, trenirao je redovno i ostao aktivan do kraja života, provodeći slobodno vreme u trčanju, igranju tenisa i dizanju tegova.
Povreda je bila i razlog više da se posveti karijeri za koju se školovao. Štaviše, pripašće mu da bude projektant zdanja koje pripada jednim od najpoznatijih u Novom Sadu: Matice srpske, izgrađene 1912. godine. Bilo je to idejno rešenje za dom namenjen ratnoj siročadi, za koga su finansije stigle od Marije Trandafil, rođene Novosađanke i srpske dobrotvorke.
Ipak, Tapavica je iz Novog Sada otišao davno pre nego što je Matica srpska izgrađena. Oteralo ga je neslaganje sa vladajućom klikom, koju su tada činili radikali Jaše Tomića. Tapavica je, pak, bio liberal, zbog čega su urbanistički planovi za koje je inicijalno bio angažovan, umeli da završe u rukama drugih arhitekata. Stoga je, čim se 1908. godine oženio, podigao sidro i otišao u Crnu Goru.
Arhitekta zaljubljen u more
Boravak na primorju se pokazao plodonosnim – Tapavica je ostavio čitav niz zdanja sa svojim potpisom, počev od Cetinja i tamošnje zgrade nemačke ambasade i Narodne banke, koju je projektovao na poziv crnogorskog kralja Nikole. Preselio se potom u Herceg Novi, gde je po njegovim planovima sagrađen hotel „Boka“ – biser Tapavičinog arhitektonskog stvaralaštva i jedan od retkih koji nije opstao do današnjih dana, usled zemljotresa koji ga je uništio 1979. godine.
Kako se približavao Veliki rat, Tapavici je valjalo da se nekako skloni od mobilizacije. Uspeo je to kao državljanin Ugarske i prešao najpre u Italiju i, kasnije, u Maroko. Ostao je do kraja života vezan za more, te je i nakon rata (ponovo) došao na Jadransko primorje. U Poreču su ga angažovali na razvijanju urbanističkih planova, dok je u Puli radio kao glavni urbanista.
Tu će ga dočekati i smrt, nakon što je u 76. godini oboleo od žutice. Ipak, podsetnici na njegovo ime i delo su počeli da osvanjavaju tek u prethodnih nekoliko decenija – na spomen pločama i bistama, od kojih je jedna postavljena u Herceg Novom, a na kojoj je oslovljen kao „prvi olimpijski putnik“ u Jugoslaviji. Zaređali su se spomenici u Novom Sadu i u Tapavičinom rodnom Nadalju, a od skoro i jedna ulica u Beogradu. Najzad, nije ga zaboravio ni sportski svet: u Međunarodnoj teniskoj federaciji je upisan kao jugoslovenski teniser, iako je bronzu (zvanično) osvojio kao ugarski reprezentativac.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
