Kako se jedan Islanđanin tobože slučajno zadesi u Srbiji? Dovoljan je jedan oglas, sudbonosna odluka i ne sasvim lagani izazov, mada su u slučaju Johanesa Askevolda Johanesena ulogu odigrale i (ne)prilike na geopolitičkoj sceni. Za mladića koji još nije načeo ni tridesetu, bolest, patnja i rat su bile normalne, svakodnevne pojave. Ipak, Johanes im je dosledno prkosio, pokušavajući, koliko god je bilo moguće, da unesrećene spase sigurne smrti.
Uloga spasitelja mu nije bila strana, tim pre što je za nju bio i odškolovan. Nakon detinjstva provedenog na Islandu, gde je 1886. godine rođen u porodici jednog Norvežanina, Johanes se uputio u Kopenhagen na studije medicine. Diplomu je dobio 1914. godine, ali nije dugo mirovao.
On i njegov kolega su pošli put Londona, što je trebalo, pre svega, da im donese nove karijerne puteve. Lekari u Londonu jesu bili traženi, ali ne uvek sa ciljem da se tamo i zadrže. Budući da je Prvi svetski rat već uveliko počeo, Johanes i njegov saputnik su naišli na oglas, tačnije na poziv upućen lekarima – da se priključe srpskoj vojsci tokom Velikog rata.
Odluka je pala, ali za njom su, gotovo odmah, usledele prve nevolje. Johanes se sa kolegom obreo među srpskim vojnicima, kojima u to vreme nisu pretili samo naoružani neprijatelji. Neumoljivo ih je kosio i tifus, a među pokošenima je bio i Johanesov kolega lekar.
Dođoh, videh - ostah
Iako je ostao bez prijatelja, Johanes nije pomišljao na odlazak. Sa srpskim vojnicima se „družio“ tokom sve četiri ratne godine, prošavši sa njima i najveće iskušenje – albansku golgotu. Rat je došao i prošao, ali se Johanes među Srbima već osećao kao svoj na svome. Tako su ga doživljavale i njegove (nove) komšije, jer je Johanesen i posle rata odlučio da ostane u Srbiji.
Najpre je kratko je boravio u makedonskom gradu Debru, a zatim je prešao u Šumadiju i tamošnji Rekovac kraj Jagodine. Rekovčani su Johanesa izuzezno cenili, što i nije bilo tako neobično – ipak je proveo četiri godine pomažući najugroženijima, nagledavši se strahota kakve samo rat može da ostavi. Otuda nije bilo neobično ni to što se, koju deceniju kasnije, ponovo našao tamo gde je bilo najpotrebnije.
Nemci su ove prostore okupirali 1941. godine, a Johanes se isprva pridružio partizanima koji su se našli u Levačkom srezu. I narednih nekoliko godina je proveo na jugu Šumadije – najpre kao lekar, zatim kao vojnik u armiji i, najzad, ponovo kao lekar koji je zbrinjavao levačke trupe.
Tek dve decenije nakon rata, pojavili su se detalji o kojima se, do tada, nije mnogo čulo. Johanesenov rad je do tada manje-više pao u zaborav – znalo se još toliko da je 1948. godine oženio jednu Srpkinju i život nastavio u seocu Ratković, između Kragujevca i Rekovca. Nastavio je svoj lekarski staž, ali sa pokojim izuzetkom: ukoliko bi mu došao koji siromah, taj bi lekarsku pomoć dobijao bez ikakve novčane naknade.
Znalo se i da je Johanesen živeo relativno skromno, odbijajući da se prikloni politici i da svoju reputaciju ukalja političkim pozicijama. Preminuo je početkom 1958. godine, a na njegov grob su svraćali još oni koji su ga poznavali za života. Kada je i njihovo vreme prošlo, lagano su nestale i uspomene na islandskog lekara.
Ipak, svedočenja koja su se mogla pročitati u tamošnjoj štampi, otkrivala su da je Johanes činio više od previjanja rana i lečenja bolesnih. Snalažljivost i dovitljivost je pokazao kada su Nemci, sa namerom da povedu romsku decu u logore, krenuli da kucaju na vrata rekovačkih domova. Johanes je tada na parče hartije napisao „Žutica, ne dodiruj!“ i postavio cedulju na vrata jedne kuće.
Naravno, žutice u dotičnoj kući nije bilo, ali kao da jeste – Johanes se još pobrinuo da deci da injekciju od koje im je koža postala žuta, a telesna temperatura blago povišena. Znao je, dakako, da to neće ostaviti ozbiljne posledice, ali trik je itekako poslužio svrsi. Videvši upozorenje, Nemci su brže-bolje otperjali iz Rakovca strepeći od zaraze.
Nije bila nikakva tajna da su Romi u očima Nemaca bili „niža rasa“ i, shodno tome, osuđeni na koncentracione logore. Nije (bar ne u to vreme) bila tajna ni da je Johanes Askevold spasao na desetine romske dece. Ipak, o tome je šira javnost saznala tek 1965. godine, kada je objavljen tekst o „žutici“ i doktorovoj domišljatosti. Na njega danas podseća jedna ulica u Rekovcu i tamošnji Dom zdravlja koji je poneo njegovo ime, a islandska štampa mu je nadenula prikladan nadimak – srpski Šindler.
Naslovna fotografija: Wikipedia / Ilustracija
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
