Na računu je imao mnogo nula, a njegovo seoce jedva da je o tome išta znalo. Bogatstvo je, doduše, zaradio podalje od svoje domovine, a u međuvremenu je izbegao i da se zvanično upiše u milionere.
Nije, naizgled, učinio ništa spektakularno. Nije izmislio kamione i avione, ali njegova spravica, koliko god da je bila „sitna“, skratila je muke jednoj potcenjenoj grupi zanatlija.
Skratila je, osim muka, i neuredne frizure, i to najpre podalje od pronalazačeve domovine. A ovamo se za njegov izum saznalo tek nakon nekoliko pisama iz inostranstva. O njemu samom se znalo još manje nego o milionima, tek toliko koliko je sporadično dospevalo u štampu.
Ideja vredna podsmeha
Za Neradin bi se lako pomislilo da ne može sakriti mnogo tajni. Sremsko seoce među livadama, manastirima i njivama, sa uličicama u kojima svako svakoga zna. A ipak, jedan od njih, Nikola Bizumić, slučajno je postao varoški selebriti.
Nagađa se da je rođen 1823. godine, dok je Srem još pripadao Austrijskom carstvu. Bio je, osim toga, dete iz seljačke familije, što je značilo provesti detinjstvo po šumama Fruške Gore i čuvati sitnu stoku. Nikoli to, očito, nije bilo mnogo zabavno, već mu se više dopala ideja da se otisne put većeg grada.
„Veći grad“ je u ovom slučaju bila Ruma. A u Rumi je za ovog trinaestogodišnjaka ipak bilo više izbora – makar da se uposli kao šegrt lokalnog brice. Počeo je skromno, uz učitelja koji je procenio da Nikola „čita slabo, a pisati ne zna“.
Zanat je brusio idućih 10 godina, a onda se po prvi put otisnuo u svet. Poneo je sa sobom i zanat, pa je kao vojni berberin pograničnog puka u Sremskoj Mitrovici proputovao Italiju, Češku i Galiciju – danas teritorije Poljske i Ukrajine. U Mađarskoj ga je 1848. dočekala revolucija, a u rodno selo se vratio tri godine kasnije.
Sve se ovo o Nikoli moglo, manje-više, saznati iz štampe. Ali, nisu ni novinari pouzdano znali zbog čega se vratio u Neradin. „Klackao“ se narednih godina između Neradina i Rume, ali nikome nije govorio zbog čega je toliko putovao.
Ispostaviće se, trebalo mu je novca za onu njegovu sitnu spravicu. Pokucao je na vrata bogatih Rumljana i tamošnjeg berberskog udruženja, otkrivši im da je patentirao mašinicu za šišanje. Ona bi, objasnio je, brzo i lako skratila višak kose, a time i vreme koje je berberima trebalo da ulepšaju mušterije.
Od „žickanja“ do prvih miliona
Ovde je Nikola Bizumić naišao i na prvo razočaranje. Umesto zajma od zatraženih 100 forinti za patent, Rumljani su ga „častili“ podsmehom.
Do te 1855., Bizumiću je od novca ostalo tek nešto siće – taman toliko da se po drugi put otisne u svet. Njegov izum, ali i revolt prema onima koji ga nisu shvatili ozbiljno, odveli su ga do Londona. U Srbiju se više nije vraćao, jer ono što nije trebalo Sremcima, prigrlili su Britanci.
U Londonu je glede svog patenta našao i razumevanje i novac. Spravicu za šišanje je još valjalo usavršiti i dati u proizvodnju, za koju je Nikola zadržao prava isključivo za sebe.
Može biti da se baš zato o Nikoli gotovo ništa nije znalo. Bar ne u Sremu, gde je bricin patent isprva i nastao. Ali, kao pre toga njen skromni izumitelj, dobar deo sveta je proputovala i njegova mašinica.
Brojke su se ubrzo merile u milionima prodatih primeraka. Bizumić je, pak, brojao sumu od procenta koja je takođe narasla do miliona. Od berberina dočekanog sa nevericom i podsmehom, sada je bio zanatlija sa imetkom kakav bi retko koji brica mogao da izbroji.
O Nikoli se saznalo još toliko da je 1906. godine preminuo u Londonu. Što se tiče detalja iz života, a ionako oskudnih, u njegovoj domovini je počelo da se govori tek dvadesetak godina kasnije. Najveći deo posla su po tom pitanju uradili novinari. Štampa je prvi tekst objavila tek 1929. godine i obnarodovala da je zaboravljeni brica zapravo bio multimilioner.
Jedini koji su o tome znali nešto više bili su meštani Neradina. A oni su o svom sugrađaninu doznali zahvaljujući nekolicini pisama.
Tragom skupih nesporazuma
Od smrti Nikole Bizumića već je bilo prošlo godinu dana, a u iriški sud je stiglo pismo sa natpisom dostaviti hitno. Hitno je, naime, trebalo pronaći Nikoline potomke. Pismo su uputile engleske vlasti, javljajući da naslednike čeka nepojmljivo bogatstvo.
U Nikolinom testamentu je, navodno, stajalo da sav imetak sleduje rodbini do šestog kolena. No, tu počinje i zavrzlama koja će se raspetljavati ne godinama, nego decenijama: koga je bilo od te rodbine i, pre svega, koga nije bilo.
Naime, pismo je stiglo u Irig, ali ne i u Bizumićev rodni Neradin. Pošto u Irigu nije bilo nikoga sa Nikolinim prezimenom, iriški sud je odgovorio kako „nema nikakvih vlasnika“. Na tome je ostalo sve do 1914. godine, kada su nadležni u Engleskoj, nakon više neuspelih pokušaja, poslednji put pokušali da dođu do Bizumićevih rođaka.
Prašina se počela dizati tek 15 godina kasnije – onda kada je o sremskom brici prvi put pisala i jugoslovenska „Politika“. Međutim, nije bilo dovoljno da se umešaju samo novinari: bilo je posla i za svetske ekonomiste, koji su dobro morali da procene sada već potencijalno rizičnu situaciju.
Ispostavilo se da Nikola nije sticao milione samo za života. Njegova spravica za šišanje napravila je pravu malu revoluciju: kupovali su je širom sveta i frizeri i brice, a prodaja je, kako to i biva, donosila procente i kamate. Do 1929. godine, ova je suma porasla do 22 miliona funti.
Sem toga, skromni brica iz Srema je bio i vlasnik jedne velike palate u centru Londona. Ono što se u celoj priči pokazalo kao problematično jeste što je Velika ekonomska kriza praktično bila iza ćoška. Međutim, i bez nadolazeće krize je postojalo nekoliko začkoljica.
Pre svega, onih 22 miliona funti koliko je brojalo Nikolino nasledstvo, nije se ni moglo pretvoriti u jugoslovenske dinare. U ovdašnjoj valuti je to bilo više od 6 miliona, a u celoj Kraljevini je te godine štampano gotovo milion dinara manje. Ipak, postojala je još jedna mogućnost – da se Bizumićevo bogatstvo isporuči u zlatu.
Na stranu što se, za početak, nije znalo ni kome bi to zlato pripalo, zbog te opcije je i engleskim vlastima valjalo staviti prst na čelo. Najzad, Nikolina imovina je morala da ostane samo na papiru. Naredni činovi ove misterije sačekali su još koju deceniju, taman dok naprasno nije počela da iskrsava i vrlo zainteresovana rodbina.
Nastaviće se...
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
