Nije sasvim neuobičajeno da fiktivni likovi imaju svoje stranice na Facebook-u. Nije sasvim neuobičajeno ni da zbog jednog fiktivnog lika njegovo rodno mesto postane turistička atrakcija. A nije sasvim neuobičajeno ni da se oko jednog fiktivnog lika iznova i iznova rađaju svakojake nove fikcije.
Ako u celoj priči ima nečeg nesvakidašnjijeg od nesvakidašnjeg, onda je to latentna sumnja da je sva ta fikcija, zapravo, stvarna. Dakako, nesvakidašnjosti doprinosi i što taj fiktivno-stvarni lik nije sasvim običan, svakidašnji lik. Nije živ, a jeste, bezazlen je, a nije, jer da zaista jeste (odnosno, nije), ne bi odaslavao pisma iz zagrobnog života. Niti bi se zbog njega ljudi plašili kada vide jednog sasvim bezazlenog leptira.
A u njegovo obično, ni po čemu posebno ime, stao je jedan ni po čemu običan identitet. Jer, i mi Vlada Cepeša za trku imamo, samo što se naš zove Sava Savanović.
Jednom se živi – a možda i ne?
„Prvi srpski vampir rođen i (privremeno) upokojen u selu Zarožju“ – veli jedan od Savanovićevih Facebook profila. Samo letimičan pogled na njegovu virtuelnu biografiju odaje prilično zanimljivu pojavu: da Sava živi u Valjevu, a da od visoke škole ima Akademiju ala i bauka, gde je pohađao studije Vampirizma sa osvrtom na turizam.
Šala koja to delimično i nije, jer legenda još kaže da je gospodin pod ovim imenom i prezimenom zaista hodao Valjevom. Ipak, o njemu se (više) saznalo kada ga je Milovan Glišić, a.k.a. srpski Gogolj, uzeo pod svoje pero.
Sava je svoju „gostujuću ulogu“ imao u pripoveci „Posle devedeset godina“. Dosta godina kasnije preselio se i na film, a do tada (ali i od tada) legenda je već postala legitimni deo vaskolike srpske tradicije.
Sve u svemu, Milovan Glišić, a.k.a srpski Gogolj, slovio je za pripovedača naklonjenog, između ostalog, narodnim srpskim verovanjima. I onda, zašto jednu ljubavnu dramu ne bi začinio vampirskim hronikama?
Dakako, Glišić je time samo dolio ulje na vatru. Njegov seljak-prodavac stoke, koji okončava upokojen nakon velike porodične svađe, pomalo prkosi logici po kojoj „jednom se živi“. Nastavio je da plaši svoju bližu okolinu i nakon što su ga po drugi put upokojili u šumi, nešto dalje od svog sela. Međutim, saga koja bi inače ostala da živi samo u mašti, doselila se među žitelje jednog srpskog seoceta.
Iza brda i iza gora, jedna strašna vodenica...
Zarožje je, što bi se reklo, tipično srpsko selo. Ukotvljeno među brda i planine, u krajoliku kojim dominira zeleno, a uz to prilično daleko od saobraćajnih buka i gužvi, naseobina zalivenih betonom i svim onim što čini život van sela. Sa istočne strane ga zaklanja planina Povlen, a geografski je na pola puta između Valjeva i Bajine Bašte.
Lokalci bi, pak, imali razloga da kažu da ovo nije sasvim obično selo, kao što nije ni priča o njegovom fiktivno-stvarnom meštaninu. Naime, Sava Savanović je u Zarožju proveo svoj radni vek kao vodeničar i, po svemu sudeći, nije ga do danas napustio.
Njegova vodenica ga je nadživela i decenijama iznova rađala više pitanja no odgovora. Ponešto je o njoj obelodanio sam Milovan Glišić, kada je pripovedao o seljanima koji su stradavali misterioznom smrću. Umesto da im vodenica posluži čemu vodenice inače služe, seljani su u njoj padali kao pokošeni. Slutilo da im je glave došao nekakav gajtan oko vrata jer, zašto bi inače pod bradom imali crvenkaste modrice...
Pojavio se zatim i junak Glišićeve priče – Strahinja – te prevarom od počinioca iznudio da mu ovaj otkrije svoj identitet. Pošto se meštanima već napio krvi, valjalo ga je upokojiti po drugi put – i uz to ispoštovati rituale po kojima sahrana jednog vampira ne ide bez glogovog koca. Elem, Savu Savanovića više nisu videli, što ne znači da im nije ostavio pokoju enigmu u amanet.
U svojevrsnoj reprizi ove sahrane, slučajno im se oteo jedan leptir. No, leptiri su ionako bezazleni, pa valjda nije bilo razloga za brigu, pogotovo ne za potencijalne žrtve koje je Sava inače preferirao – stare i nejake.
No, ako su oni mogli da odahnuli, drugi i nisu sasvim. Još dugo nakon Savanovićevog repriznog upokojenja, ovaj leptirak se ustremljivao na sitnu decu. A onda je i on nekuda nestao. U međuvremenu, pripovedao je Glišić, meštani Zarožja i okolnih sela „kunu se svim čudima na svetu da je sve tako bilo i da su im stari tako kazivali“.
Istina je tamo negde – između mita i između redova
Što se tiče Save, vodenice i (ne tako) bezazlene leptirice, svi su skupa nadživeli srpskog Gogolja. Za razliku od pripovedanja za koja se zna da su plod mašte, za Glišićevo se odvajkada sumnjalo da nije sasvim izmaštano. I to nije jedina sumnja, pogotovo ne za meštane Zarožja i okoline, jer se sluti da Sava Savanović nije jedini ovdašnji vampir.
Naime, sa vampirskim hronikama se Glišić upoznao još davno pre nego što ih je (ponovo) ovekovečio na hartiji. Roditelji su mu poticali iz ovog zapadnog kutka Srbije, odnosno iz Godačeva i Gornje Košlje, dva sela nadomak Zarožja. I sam Glišić je često navraćao u taj kraj, pa su do njegovih ušiju stigla i govorkanja o izvesnom Milisavu. A Milisav je (takođe) bio vampir i sa susedima se nadmudrivao još davne 1845. godine.
Govorkanja o vampiru Milisavu bila su starija od Glišića najmanje dve godine. S obzirom na „klimu“ iz kakve je potekao, nije neobično što su i pisca zagolicala ova opskurna usmena predanja. Naposletku, „Posle devedeset godina“ je dobila i svoj intrigantno-fiktivni momenat, koji se, ipak, nije zadržao samo na hartiji.
A da je u ono vreme bilo poplave štampe obojene u žuto, dotična bi imala materijala na pretek. Na primer, da je Sava Savanović, kako mu i jedan od Facebook profila veli, i dalje samo privremeno upokojen. Da je nastavio da „živi“ u svojoj staroj vodenici, te da je sredinom prošlog veka, kada mu se „dom“ delimično urušio, posejao još više straha među žiteljima Zarožja.
Jedna od teorija je potekla i iz Mesne zajednice Zarožja. Savanovića je, može biti, razljutio takav nemar; pritom je usled oštećenja svog „doma“ postao – beskućnik. Elem, šta bi drugo i preostalo jednom razljućenom vampiru, osim da potraži novi dom i pritom eventualno kazni svoje susede. Jer, da nije bilo njihovog nemara, možda ni Savinu vodenicu ne bi dokrajčio zub vremena.
Nastaviće se...
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
