Da je vojvođanska zemlja oduvek bila plodna, znalo se od praistorijskih do današnjih dana. Da nije tako, verovatno ne bi ni pošten seljak imao previše posla, a verovatno za sobom ne bi ostavljao ni previše tragova tog posla. Za tragove su, pak, više bili nadležni etnolozi i arheolozi, a nisu ni oni zaostajali po pitanju pretresanja ravničarskog tla. A kada su poslednjih godina (ponovo) proučili nekolicinu predmeta iz Starčeva i Vinče, (ponovo) nisu ostali praznih ruku.
Štaviše, svežiji pogled na nekolicinu takvih predmeta počeo je da rasvetljava manje-više nepoznatu teritoriju: kako je biti dete u prosečnoj praistorijskoj zajednici i čime je to dete moglo da prekraćuje praistorijske dane. Po prirodi stvari, bilo bi razumno pomisliti da prosečan praistorijski mališan nema mnogo zajedničkog sa „modernim“ klincima. Ipak, na drugi ili treći pogled lokalnih arheologa, praistorijski klinci možda i nisu bili toliko drugačiji. Ako ništa drugo – voleli su da se igraju, a nisu im bile strane ni dečje rukotvorine.
Otkrića, doduše, nisu novijeg datuma. Jedna takva figurica datira iz 1933. godine, druga iz 1979., a obe su pronađene tokom arheoloških iskopavanja na Vinči. Arheolozi su donedavno mogli tek da nagađaju – pošto su oba predmeta minijaturnih dimenzija, bilo je smisleno pretpostaviti da su ih koristila deca. Za potvrdu tih nagađanja je ipak trebalo mnogo više, a to „mnogo više“ je mogla jedino savremena nauka.
Tek kada su prosleđene forenzičarima pod mikroskop, figurice iz Vinče su otkrile dečje otiske prstiju. Arheolozima je ovo, pak, bilo zlata vredno otkriće, jer su najzad mogli da rekonstruišu makar delić praistorijskog detinjstva.
Razbibriga ili obuka za esnaf?
Što se praistorijskih mališana tiče, izgleda da su i oni voleli da umešaju prste u roditeljske poslove. Tako je bar suditi po minijaturnim posudama koje su služile za hranu, ali i za igranje. Osim dečijih otisaka prstiju pronađenih na njima, bilo je očigledno da ih je izradio neko ko (još) nije bio toliko vešt sa grnčarijom.
Najviše je među tim nevešto izrađenim predmetima bilo činijica i zdela. Očito je da su ih deca pravila po uzoru na kuhinjsko posuđe, a osim za ishranu i igranje, mogle su, po mišljenju arheologa, da se koriste u obredima i ritualima. Jedini predmet, a da je različitiji od zdelica, pronađen je na lokalitetu Feudvar kraj Mošorina. Arheolozi su ga identifikovali kao malu figuru govečeta, a budući da su je izvajali dečji prsti, služila je najverovatnije kao igračka.
Pošto su ljudi onoga doba praktično u svemu bili sami svoji majstori, moguć je još jedan scenario – deca su na ovaj način učila da prave posuđe. Roditelji su mogli koliko da im pomognu pri izradi, jer je glineno posuđe valjalo i ispeći. Za to vreme, preko puta Dunava i severoistočno od Vinče, arheologe je pre koju godinu obradovala još jedna naknadna analiza.
Pedesetak omanjih kašičica, a koje su podsećale na minijaturne lopate, pronađeno je u Gradu Starčevo još tridesetih godina prošlog veka. Decenijama su arheolozi smatrali da su te lopatice neka vrsta alata, a tragovi na njima su svedočili da su se obilato koristili. Pošto su izrađene od goveđih kostiju, lopatice su mogle da služe kao pribor za kozmetiku, za izradu ukrasa na keramici, ili da se njima ostružu tragovi brašna sa mlina.
Međutim, lopatice (isto kao i posude iz Vinče) dospele su pre nekoliko godina do novosadskih forenzičara. Potonji su tada izneli novu teoriju: da tragovi korišćenja podsećaju na dečje zube. To bi značilo da su lopatice ipak bile druga vrsta alata – ne za struganje ili ukrašavanje, već za hranjenje mališana.
Da bi to potvrdili, naučnici su morali da naprave opsežna poređenja. Konkretno, pokušali su da uoče sličnost između tragova mlečnih zuba današnjih beba i tragova sa tri lopatice pronađene na lokalitetu Grad Starčevo. Nekoliko hiljada upoređenih tragova kasnije, ispostavilo se da su pojedini tragovi skoro u potpunosti identični.
Drugim rečima, starčevačke lopatice su bile izgrižene i izglodane onako kako bi to činilo dete do 4 godine starosti. S obzirom na doba kome su pripadale (5.800 do 5.450 godine pre nove ere, odnosno, neolitski period), pronalazak ovih kašičica je podržavao i teoriju da su praistorijski ljudi počeli da usvajaju nove navike u ishrani.
(Ne)poznati život i priključenija neolitskih mališana
Za ono vreme su te navike bile prilično revolucionarne. Umesto da vascele dane provode u lovu, ljudi su počeli da pripitomljavaju životinje. Uz to su počeli da gaje biljke, a sve je to značilo da se u svakodnevici moglo priuštiti malo više sedenja. Hrana je, osim toga, počela češće da se kuva, a sa uzgojem biljaka – na vojvođanskom tlu, pre svega, pšenice – obroci su u neolitu postajali bogatiji kalorijama.
Negde u to vreme su se pojavile i minijaturne kašike – i to popriličan broj njih. Samo u Gradu Starčevu ih je pre 9 decenija pronađeno pedesetak, što je svedočilo o još jednoj novoj navici: da se bebe što ranije odviknu od majčinog mleka.
Za to vreme, kraći period dojenja je za posledicu imao munjevit porast broja neolitskog stanovništva. Jedan od dokaza za to su, za sada, malene kašike od kostiju, a arheolozima su obelodanile još jedan delić slagalice: da su za populacijski bum, sasvim prirodno, bile najzaslužnije tadašnje majke i deca.
Inače, svakodnevni život neolitskih majki i beba je i dalje prilično nepoznat. Arheolozi se, po svemu sudeći, time nisu podrobnije bavili – tačnije, bar ne do današnjih dana i ne na području Balkana. Evropljani su u tome odmakli korak dalje, nakon što su proučavali glinene i keramičke flašice za bebe.
Za male posude karakterističnog oblika (sa malim otvorima kroz koje se izliva tečnost), najpre se verovalo da su služili ishrani starijih i bolesnih. Međutim, unutrašnjost tih posuda je nametala drugačiji zaključak. Hemijska analiza ostataka hrane je otkrila da je, zapravo, reč o ostacima životinjskog porekla, a ponajviše kozjeg i kravljeg mleka.
Praistorijske bebe su se iz takvih flašica prilično dugo hranile – od 5.500 pa sve do 1.200. i 600. godine pre nove ere. Posudice sličnog oblika su pronalažene i u grobovima novorođenčadi, što je arheolozima potvrdilo tezu da je zaista reč o flašicama za bebe. Čak, ljudi iz bronzanog i gvozdenog doba su želeli da ih učine zabavnim, te su ih često izrađivali sa nožicama nalik životinjskim. U međuvremenu, detinjstvo malo starijih vinčanskih i starčevačkih mališana je otkrilo kašičice, zdelice i pokoju dečju igračku – za sada možda ne previše, ali dovoljno da arheologe navede da preispitaju ono što su decenijama mislili da znaju.
Foto: Srđan Vulović, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
