Krajem 70-ih godina 18. veka, carici Mariji Tereziji je ostalo još svega nekoliko godina na mestu „prvog čoveka“ Habzburške monarhije. Njen rodni grad je uveliko doživljavao transformaciju i postajao središte intelektualaca, ljudi koji su visoko cenili kulturu i gde se na obrazovanje građanstva gledalo kao na prioritet. Ipak, jedan deo monarhije je i dalje kaskao za Bečom – njen južni kutak i, prvenstveno, Baranjska i Bačka županija.
Negde u to vreme, tačnije 1777. godine, u Beč je stigao i jedan rođeni Somborac. Avram Mrazović je slovio za čoveka gladnog znanja, ali ne samo da bi ga ono svrstalo među učenu gospodu toga vremena. Mrazovića je naročito interesovala pedagogija, koja je bila idealan teren za implementaciju njegovih metoda.
Veći deo života je Mrazović, inače, proveo u Somboru. Još pre nego što je otišao u Beč da upija, za ono vreme, prilično napredna znanja, čvrsto je verovao da na obrazovanje ima pravo svako dete bez izuzetka. I sam Mrazović je bio rešen da učini nešto po pitanju školskog sistema, ali je praksa ipak bila neumoljiva. Moglo se to videti i iz izveštaja za Bačku eparhiju: naime, u srpsku osnovnu školu u Somboru je 1756. godine upisano 83 đaka, a samo dva đaka su bile – devojčice.
Prosvetna revolucija od Beča do Sombora
Školovanje ženske dece – bar do druge polovine 18. veka – očito nije bilo prioritet, čak ni u monarhiji koja je prigrlila prosvetiteljstvo kao novi građanski trend. Ovo se, pak, nije dopadalo Avramu Mrazoviću, te je, po završetku studija i dolasku u Beč, pošao na tečaj za direktore osnovnih škola.
Pod mentorstvom nemačkog pedagoga Johana Ignaca Felbigera, Mrazović je upijao metode koje su se za ono vreme smatrale prilično revolucionarnim. Pošto je već bio na dobrom glasu i u Somboru i u Beču, vrlo brzo mu je poverena nova nadležnost – carica Marija ga je 1777. godine postavila za nadzornika svih pravoslavnih škola, kako u Bačkoj i Baranjskoj županiji, tako i u celom okrugu grada Pečuja.
Za početak, Avram Mrazović se vratio u rodni Sombor i razmišljao kako da svoje ideje implementira u praksi. Valjalo ih je najpre testirati, pa je iduće, 1778. godine, otvorio oglednu školu. „Norma“ je bila tek prva u nizu škola koja je pružala kvalitetno obrazovanje, ali to nije bila samo „obična“ škola za somborske mališane.
Nastava je u njoj trajala dve godine, ali Mrazović nije pošao od đaka, već od nastavnika. Srpski učitelji su u okviru „Norme“ pohađali tečajeve za stručno osposobljavanje (jer, ipak su dobri učitelji bili ključ kvalitetnog obrazovanja), a sam Mrazović se dao u pisanje i objavljivanje udžbenika i priručnika. Svi su mahom bili na slavenoserbskom jeziku, jer je i toga nedostajalo u somborskim školama. Ubrzo, gramatika, pravopis i algebra iz Mrazovićevog pera su đacima postali glavna literatura.
Stopama francuske učiteljice i borca protiv „grubog neznanja“
Mada su se udžbenici direktora Mrazovića svrstali u „must have“ školsko štivo, nisu bili jedini koji su pravili razliku u školovanju malih Somboraca. Avram je, naime, razmatrao još jednu ideju. Do ’80-ih godina 18. veka, pažnju mu je privukla jedna francuska spisateljica.
Žan Mari Leprens de Bomon je u Francuskoj najpre radila kao učiteljica. Kasnije je prešla u London, gde su je imućni roditelji angažovali kao guvernantu svojoj deci. Žan Mari se, osim toga, proslavila i kao dečji pisac, a njeni časopisi za decu su se mogli naći u domovima širom Evrope.
Spisateljica je, pored toga, imala i ličnu misiju: da obrazovanje učini, koliko god je to moguće, dostupnim za devojčice. Opšteprihvaćeni stav je u Evropi tada bio da je to, manje-više, nepotrebno – jer, zašto bi se devojčice bavile, recimo, logikom ili filozofijom? Smatralo se da ženska deca „nisu stvorena da znaju više o stvarima koje su van njihovog razumevanja“, ali Leprens de Bomon se nije ustručavala da na tako nešto oštro odgovori.
„Da, gospodo tirani, nameravam da ih izvučem iz ovog grubog neznanja na koje ste ih osudili“ – usprotivila se učiteljica gospodi koja su ignorisala obrazovanje devojaka i žena. Njene knjige i časopisi su bili oružje „kojima će formirati njihov um i njihova srca“.
Pionirsko delo direktora Mrazovića: prvi srpski časopis za žensku decu
Avramu Mrazoviću se, po svemu sudeći, dopala literatura progresivno orijentisane Francuskinje – toliko da je po uzoru na njene časopise pokrenuo i sopstveni. „Poučitelni magazin za decu k prosvešteniju razuma i ispravleniju serdca“ – odnosno, „Poučni časopis za decu o pravilnom obrazovanju njihovog uma i srca“ – pokrenut je 1787. godine, a Mrazović je u predgovoru prvog izdanja naglasio da su „devojčice, baš kao i dečaci, obdarene različitim duševnim silama od Boga“.
Mrazovićev dečji časopis je, zapravo, bio originalan po tome što je štampan na slavenosrbskom jeziku. Za njegov sadržaj je već imao materijala koji je – takođe u vidu časopisa – već bio objavljen na francuskom i nemačkom. Mrazović ga je preveo na narodni jezik, „sledujući“, kako je naveo u predgovoru, „blagorazumnom mužu Dositeju Obradoviću“.
U ovoj „domaćoj“ verziji časopisa, našli su se razgovori francuske učiteljice i guvernante madam Bomon sa njenim učenicama, a uz njih i pet dečjih pripovetki. Deca su, pak, kroz ovo štivo učila većinu onoga što bi se svrstalo pod opšte obrazovanje: od pojmova iz prirodnih nauka, geografije, istorije i Biblije, do egipatskih piramida, Artemidinog hrama i vavilonskih vrtova. No, ovo je bilo tek prvo izdanje – drugo, objavljeno 1793. godine, Mrazović je dopunio crticama iz ovdašnje istorije. Našli su se tu i Nemanjići, i Kosovski boj, i Miloš Obilić i Velika seoba Srba, a oba izdanja, na više od 200 stranica, štampana su u Beču.
Tek su treće i četvrto izdanje, iz 1800. godine, izašli u budimskoj „Slavenoserbskoj pečatnji kraljevskago sveučilišta“. Koncept se i dalje oslanjao na časopise koje je pisala gđa Leprens de Bomon, a Mrazović ih je, po običaju, dopunjavao zanimljivim i deci prilagođenim zrncima znanja. Kao što se Leprens de Bomon vatreno zalagala za školovanje devojčica, u Somboru je to isto činio direktor Avram Mrazović.
Pored dvogodišnje škole „Norma“, u tom periodu su narodne osnovne škole počele da se otvaraju širom Bačke i Baranje. Ono što je zamislio po dolasku u Beč, direktor je ostvario u narednih nekoliko decenija – ali, jedna od najvećih njegovih zasluga bila je to što je znanje učinio dostupnim ženskoj deci.
Časopisi Avrama Mrazovića su doživeli i nekoliko reizdanja: najpre 1806. i 1817. godine, kada je njegov „Poučitelni magazin za decu“ dopunjen u Budimu. Poslednje reizdanje je objavljeno 1827. godine, takođe u Budimu, godinu dana nakon Mrazovićeve smrti. Osim dragocenog materijala koji je prevodio i dopunjavao, njegov časopis je docnije dobio i veoma lepe kritike – kao prvo i jedno od najboljih tadašnjih izdanja za vaspitavanje devojčica.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
