Davno pre nego što su se u njemu omasovili ljubitelji zimskih sportova, Zlatiborski okrug je mamio drugačiju sortu gostiju. Nisu baš dolazili svojevoljno, jer im je ruta u ovom delu Srbije bila usputna. Nije bila ni toliko „zabavna“, jer su ovuda prolazili ne bi li se vratili svojim domovima nakon bitaka i bojeva.
Valjalo je usput s vremena na vreme i odmoriti, što će reći – svratiti u neko od obližnjih sela, prespavati, okrepiti se i nastaviti dalje. Na lokalu se prepričavalo da su negde u ovom delu, kada se od Zlatara pođe ka Zlatiboru i Torniku, vojnici naročito hvalili jedno simpatično seoce.
Meštani su ih dočekivali kao da su im ti vojnici rod rođeni. Nit’ manjeg mesta, nit’ toliko dragih lica, srdačnih i susretljivih. Videlo bi se tu još koječega – i rudničkih jama i obližnjih brda, a sa njih se gledalo malo dalje u komšiluk, ka Durmitoru i Ljubošinji. Jedino se nikada ne bi videlo svadljive i negostoljubive čeljadi.
Zbog tih susretljivih, dragih lica, veli se i da je selo dobilo ime Draglica. Ovakav sistem imenovanja je inače bio uobičajen davnijih dana, ali su meštani Draglice dobro upamtili i do danas ostali ponosni na ime svog seoceta.
U međuvremenu i spram davnijih godina, nije ih u Draglici ostalo mnogo. I dalje su gostoljubivi i srdačni, što je prikladan dodatak inače živopisnoj okolini Draglice: planinama Tornik i Murtenica, Crnom Rzavu – rečici koja u njoj izvire – a u ataru sela i Tavničkom jezeru.
Uzgred, slovila je Draglica i za mnogo živahniju nego što se na prvi pogled čini. Do pre šezdesetak godina je pripadala opštini Čajetina, a docnije je pripojena Novoj Varoši. Sudeći po nekoliko desetina domova i žiteljima čiji broj jedva prelazi dvestotinak, proglasili bi je tek za obično zlatiborsko selo.
Ni to nije (toliko) daleko od istine, jer je nemali broj Dragličana u međuvremenu migrirao u veće gradove, mahom u potrazi za poslom. Ali, umelo se i u Draglici nekada lepo živeti – ne samo zbog vazda dragih ljudi, već zato što je selo, za neka davnija vremena, bilo prilično napredno.
Štaviše, Draglica je među prvim selima ovog kraja u koje je uvedena voda i struja. Ovde su po prvi put zazvonili i telefoni, a Dragličani su imali i svoju opštinu i poštu, te uvek slovili za vredne ljude. Mlađi su radili u fabrikama nadomak sela, a stariji donosili drva sa Murtenice i njenog najvišeg vrha, Brijača.
Kada je pre 30-ak godina napuštena i ona rudnička jama u ataru, u nju se, pak, smestilo Tavničko jezero. Doduše, najsigurnije je posmatrati ga iz daljine, budući da ga okružuju strme padine i za prilazak bi već valjalo imati napredne akrobatske veštine.
Uostalom, nešto dalja okolina Draglice je ipak prijemčivija – Zlatibor i Tornik sa svojim ski centrima, Stopića pećina sa podzemnim rekama ili vodopad Gostilje, koji slovi za jedan od najlepših u Srbiji. Za to vreme, meštani Draglice, iako ih je ostalo tek dvestotinak, potrudili su se da zadrže onu dragost i opravdaju ime svog seoceta – a time i legendu da je dobilo ime baš po njima.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
