Imao je 17 godina kada se zatekao u Beču, i to na prikazivanju prvog filma ikada snimljenog u istoriji. Braća Limijer su dve godine ranije već dobrano preplašili publiku, kada su u Parizu 1895., u tamošnjem Gran kafeu, propustili jedan voz da „prođe“ kroz bioskopsku salu. Ubrzo se pokazalo da za strah nema nikakvog racionalnog razloga, pa su ljudi počeli da odlaze na projekcije malo manje da bi se plašili, a malo više da bi utolili znatiželju.
Mladić sa početka priče je bio i više nego radoznao. Imao je već neku predstavu o pokretnim slikama, pa je i sam, u „kućnoj radinosti“, pokušavao da nekako oživi nepokretne slike. Nije to bio lagani hobi, ali se naš mladić vodio suvom logikom: ako su uspela braća Limijer, valjda će uspeti i on.
I – uspeo je. Sakupio je svoje „igračke“ (parnu mašinu, dinamo motor, reflektore...) i njima opremio svoj putujući bioskop. Sa njime je putovao i po ondašnjoj Jugoslaviji, da bi se najzad, 1910. godine, skrasio u Subotici.
„Moja kuća putujuća“...
Put do severa Bačke, Aleksandar Lifka je započeo iz rodnog Brašova – danas rumunskog, a krajem 19. veka, austrougarskog grada. Te 1880. godine kada je rođen, njegovi majka i otac su se zadesili usred porodične turneje. Imali su putujući muzej, odnosno izložbu, gde su radoznalci mogli da saznaju ponešto o različitim kulturama i civilizacijama, naučnim dostignućima; da se upoznaju sa važnim istorijskim ličnostima... Ali, svrha ovih putujućih izložbi (takozvanih panoptikuma) nije bila samo da se gledaoci zabave. Karl i Ernestina Lifka, roditelji malog Aleksandra, na taj način su edukovali ljude i budili im interesovanje za nauku.
Aleksandar je, sukladno ovakvom nomadskom životu, i sam nekoliko puta menjao svoje prebivalište. Rano detinjstvo je proveo u gradu Žatec (današnja Češka), a tokom srednjoškolskih dana prelazi u Beč, gde izučava elektrotehniku. U to vreme je porodica brojala jednog člana manje – glava porodice je preminula kada je Aleksandar imao samo 5 godina, a na majci je ostalo da prehrani porodicu, iškoluje decu (Aleksandra i njegova dva brata) i vodi svoju malu, putujuću firmu.
Aleksandar je, pak, uvek bio dečak koga su zanimale razne novotarije. Jedna od njih mu je posebno privlačila pažnju: pokretne slike i kako ih uopšte naterati da se pokreću. Njegovu radoznalost je pozdravljala i porodica, pa mu je ujak poklonio lanternu magiku: spravu koja je bila među prvim izumima za projektovanje „živih“ slika, a koja je napravljena u Nemačkoj još tokom 17. veka.
Aleksandar je toj spravi dodao i „uradi sam“ kromatrop, te se dao u prvi eksperiment – da istovremeno pokrene dve nepokretne slike. Jedna od inspiracija mu je bila i projekcija braće Limijer, ali za neke ozbiljnije poduhvate je ipak sačekao da stavi tačku na školske dane.
Franc Jozef na meti – kamere
1900. godina, osim svršetka školovanja, donela je Aleksandru Lifki i prvi kinematografski uspeh. Imao je na svojoj strani i pojačanje, braću Karla i Rudolfa, sa kojima je već isplanirao da udesi jedan pokretni bioskop. Ali, „pripomogao“ je, na svoj način, i dečakov pokojni otac. Pošto je imao novac od nasledstva, Aleksandar je kupio svoju prvu kameru.
Pošao je, na neki način, i stopama braće Limijer, kada se iste godine preselio u Pariz. Na kratko je, doduše, načinio izlet u mađarski gradi Gedele, gde mu je pošlo za rukom da snimi cara Franca Jozefa i kraljicu Elizabetu. Ovaj podvig je Aleksandra najpre lansirao u lokalnu štampu. Pisalo se da je u Gedeleu sačinjeno 40 metara trake, što beše informacija koja je zapala za oko i jednom „naučnom pozorištu“. Potonje je, zapravo, osnovala Mađarska akademija nauka (tačnije, njeno Prirodnjačko odeljenje), a zvanično je nosilo naziv Naučno filmsko pozorište „Urania“.
„Urania“ se nalazila u Budimpešti, odakle je i Aleksandru uskoro stigao poziv: da dođe na mesto saradnika ove ustanove. Uprava „Uranije“ je, ipak, obratila pažnju na još poneki detalj – nije joj promaklo da je Lifka već dobio zlatne medalje za svoje filmove. Ali, ova institucija će kasnije imati direktne veze i sa Aleksandrovim dolaskom u Suboticu.
A pre toga, tri bioskopa „na kotrljanje“
Iako je subotički bioskop sačekao još desetak godina do otvaranja, stanovnici ove varoši su već na pragu 20. veka mogli da gledaju Lifkine projekcije. Samo godinu dana nakon što je usnimio cara Franca i kraljicu Elizabetu, Aleksandar je osnovao svoj prvi putujući bioskop.
„Elektro bioskop Lifka“ je u to vreme bio i najveći „pokretni“ bioskop. Instalacija je, zapravo, bila sastavljena od dva vagona: jednog u kome se nalazila kuhinja, i drugog, koji je udomio sve neophodne sprave. Porodica je nabavila jednu parnu mašinu za proizvodnju električne energije, aparat za projekcije, dinamo motor, i uz to još i sijalice i reflektore.
Interesantno je da je ovaj bioskop bio prilično moderan za ono vreme. Tehnika je kupljena od proizvođača filmskih projektora, a i enterijer je bio prilično luksuzan, sa ukupno 460 sedišta. Budući da tih godina još nisu mogli da se pazare kompletno namešteni bioskopski enterijeri, Aleksandar i njegov brat Karlo su se i ovaj put zdali u „uradi sam“ projekat. Prelistavali su literaturu, gledali koje sprave su im potrebne, naručivali ih i po tom principu sastavljali svoju prvu bioskopsku salu.
Prva bratska turneja
Na prvu turneju su se uputili iz Trsta – računali su na masovniju publiku, tim pre što je ovo bio najveći lučki grad u tadašnjoj Austrougarskoj. Zaređali su se potom i gradovi regiona: Rijeka, Blejovar, Osjek i Ljubljana, a godine 1902., „Elektro bioskop Lifka“ najzad stiže i u Srbiju. Nakon Beograda i Zemuna, putovanje se nastavilo ka Novom Sadu, Zrenjaninu, Pančevu, Vršcu i Subotici.
Koliko će se u jednom gradu zadržati, braća su planirala u skladu sa interesovanjem publike. Najčešće je to bilo nekoliko dana, mada su Aleksandar i Karlo pronašli dobru taktiku da zainteresuju gledaoce. Prikazivali su, osim kupljenih filmova, i one koje je Aleksandar snimao na licu mesta, što je lokalna publika iz raznih gradova rado gledala.
1904. godina je donela i prvi mali „apgrejd“. Aleksandar odlučuje da izgradi drugi putujući bioskop, u kome je ovoga puta bilo više od 500 sedišta. Iz Pariza je nabavljena jedna „aparatura“ za snimanje filmova, pa je ovaj novi i veći bioskop nastavio da se kotrlja. Ipak, braći su se tih godina raskrstili putevi. Karl je sa svojim bioskopom pretežno putovao po Austriji, a Aleksandar po Mađarskoj i, ponovo, po teritoriji Jugoslavije.
Nastaviće se...
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
