Ako ste pre stotinak i kusur godina hteli da izučite frizerski zanat, verovatno ne biste dobili mnogo ohrabrujućih saveta. Ako ste pritom živeli u Somboru, mogli ste koliko da se zaputite u Budimpeštu, jer frizeri u ovoj varoši baš i nisu bili na ceni. Bio je to mač sa dve oštrice: frizeri su se mogli nabrojati na prste jedne ruke, što je u isto vreme značilo da njihovo vreme tek dolazi.
I baš u to neko vreme – tačnije, u drugoj polovini 20. veka – jedan mlađani Somborac je rešio da se lati makaza. Aleksandar Vitković je imao jedva 15 godina, ali je ipak krenuo putem kojim je retko ko polazio.
U Somboru je pre toga završio osnovnu školu, ali nije bio izuzetak samo po neobičnom izboru zanimanja. Njegovo prezime – Vitković – nosila je još samo jedna somborska porodica. Aleksandrova je, pak, nosila bunjevačko poreklo, a korene je vukla iz mađarskog grada Baje.
Otuda je bilo logično da se Aleksandar, kada je napustio Sombor, nađe u komšiluku sa druge strane granice. U jednom budimpeštanskom salonu je počeo kao šegrt, odabravši da izbrusi prilično retku (u to vreme) veštinu ženskog friziranja. Ali, osim što je birao pomalo nekonvencionalnu karijeru, Aleksandar je slovio i za mladića nemirnog duha.
Ispostaviće se da je ipak bio na dobrom tragu. Nešto ga je vuklo još dalje od Budimpešte, a to nešto su bili klijenti. A više klijenata je, logično, značilo i više novca. Ono čemu se mladi frizer još nije nadao, jeste da će ga na ovom putešestviju dočekati i svetska slava.
Miljenik otmenih gospođica i zvanično „Englez“
Beč možda jeste bio veliki evropski grad – u svakom slučaju, sa mnogo više mogućnosti nego Budimpešta ili Sombor. Ipak, za mladića gladnog posla i avanture, London se ispostavio kao sledeća najbolja opcija. Aleksandar je svakako već bio dovoljno vredan i predan – a na izmaku 20. veka, kada su ženski frizeri još uvek bili „retke ptice“, nije mu trebalo mnogo da ostavi dobar utisak.
Zapravo, „dobar utisak“ bi bilo potcenjivanje, jer se Aleksandar vrlo brzo pročuo kao vrhunski ženski frizer. Godine 1883., iako mu je bilo tek 22 godine, dobio je uposlenje u jednom elitnom londonskom klubu. A sa elitnim radnim mestom, ubrzo je počela da mu pristiže i elitna klijentela.
Bile su to mahom dame iz uglednih, aristokratskih porodica. Mladi Somborac im je očito bio vrlo simpatičan, na stranu što su hvalile njegovu spretnost sa makazama. Štaviše, nisu se dvoumile da Aleksandra preporuče i damama sa kraljevskog dvora. Ipak, činilo se da je Aleksandar, bar po tom pitanju, ostao relativno skroman – malo je falilo da odbije priliku o kakvoj je većina mogla samo da sanja.
Štaviše, isprva je mislio da je reč o tipičnom engleskom humoru: jedna plemkinja mu je rekla kako bi rado želele da ga vide dame na engleskom dvoru. No, daleko je to bilo od šale, u šta se i Aleksandar uverio samo nekoliko nedelja kasnije. Kada mu je zvanično uručen poziv da dođe na engleski dvor, ostalo mu je koliko da se pripremi za još jednu selidbu.
Biće to i poslednji put da je Aleksandar promenio radnu adresu – a sa kraljevskim dvorom ipak nije mogao da se meri nijedan frizerski salon. Aleksandar je počeo da radi kao lični frizer princeze od Velsa, Meri, koja je postala kraljica kada je njen suprug, Džordž V, 1910. godine nasledio krunu.
Aleksandra je od zanata mogla da odvoji jedino starost. Na engleskom dvoru je proveo naredne dve decenije, a za to vreme nije dobio samo platu dostojnu kraljevskog frizera. Počašćen je i odlikovanjem za vernu kraljevsku službu, te je i penzionerske godine mogao da provede uživajući u dobrom životu.
U međuvremenu, sličnim putem su pošli i Aleksandrovi naslednici. Njegove tri kćeri i sin, koje je dobio u braku sa Engleskinjom, stali su na čela prestižnih frizerskih salona u Londonu.
Reč o Vitkoviću se, naposletku, pročula i do njegovog rodnog Sombora. Aleksandar se vratio samo jednom, ne bi li u Somboru obišao bolesnu majku. Bilo je to 1906. godine, kada je već uveliko frizirao dvorske gospođice, a njegove kolege frizeri su mu tada priredile proslavu u somborskom hotelu „Lovački rog“. Ipak, Aleksandar nije ni pomišljao da se vrati jednom za svagda. Pošto je do penzionisanja sakupio i pozamašnu ušteđevinu, odlučio je da se skrasi u Londonu, u svojoj luksuznoj vili.
Nije poznato ni koliko je tačno poživeo – datum njegove smrti je ostao nepoznat, izuzev činjenice da je preminuo nakon 1930. godine. U analima somborske istorije je ipak ostao upamćen kao mladić koga je zanat, uz malo sreće, ispratio do engleskog kraljevskog dvora.
Naslovna fotografija: Library of Congress
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
_(14577637748).jpg){kind=link}