Bila je to velika porodica koju je Sombor znao po važnim titulama. Sve sami uzorni građani, počašćeni austrijskim i ugarskim plemićkim diplomama, sa bogatstvom koje običan smrtnik ne bi video za tri života. A u toj uzornoj porodici, jedan ne toliko uzoran naslednik. Njegove titule su slovile za sve ono što bi jednoj imućnoj porodici srozalo ugled do tačke bez povratka: prevarant, raspikuća, ženskaroš i kockar, po nezvaničnom opredeljenju krijumčar dijamanata i kokaina, ali za koga slovo zakona nije bilo razlog za brigu. Uostalom, odvajkada se znalo da, ako je neko basnoslovno bogat, nema te sile koja će ga zaustaviti u avanturama.
Tako bi ukratko mogao da glasi životopis somborskog Don Žuana, a pravog imena Đula Semze. Teško da je u celoj Vojvodini bilo kontroverznije figure, čiji je život podsećao na rubriku „verovali ili ne“, sa podugačkom listom bizarnih dogodovština. Prilično se rano primećivalo da Đulu ni najmanje nisu doticale društvene norme, o kojima se tada, s kraja 19. veka, ipak više vodilo računa.
Iako su poticali iz, izvorno, nemačke porodice (ranije se prezivala Ajger, a predak po imenu Matijas se iz Salcburga kao mladić doselio u Prigrevicu, južno od Sombora), Đulini majka i otac su se relativno brzo „pomađarili“. Sredinom 19. veka, njegov deda je prezime promenio u Kamjonkai Semze, kada je kupio imanje Kamjonka na tadašnjem severu Ugarske, a današnje Slovačke. Kada su rođena njegova šestorica sinova – među njima i Đulin otac, Matijas – porodica je već imala imanja u Prigrevici, Somboru i jedan kaštel u Kulpinu.
Politički usponi i padovi
Osim pominjanja u carskoj plemićkoj diplomi, Đulin otac i nekoliko njegove braće su držali mesta poslanika u mađarskom parlamentu. Đula je rođen 1881. godine u kaštelu u Kuplinu, ali to što je poticao iz plemiće porodice, nije ga privolelo da se, recimo, posveti obrazovanju.
A i zašto bi – iako je imao samo 4 razreda osnovne škole, nakon 1909. godine se domogao mesta velikog župana grada Baje. Do 1912. je već postao eks veliki župan, kada je jedan finansijski savetnik obelodanio hrpu dokaza o Đulinoj umešanosti u korupciju.
Iako je već bio oženjen Piroškom, kćerkom bačkog bogataša Lajoša Ungara, Đula je tadašnjim novinarima dao još materijala da dignu prašinu. Pobegao je iz Baje sa suprugom okružnog računovođe, što je samo potvrdilo šuškanja da je već bio proslavljeni Don Žuan. A štampa je ovo okarakterisala kao „ne pada iver daleko od klade“. Naime, donžuanstvo je, očito, bilo zapisano u genima, jer je isti glas pratio i Đulinog oca, Matijasa Semzea. Ovaj je, pak, bio dovoljno vičan izazivanju skandala međunarodnih razmera, kada je jednu nemačku plemkinju dve sedmice silom držao u svom kaštelu u Kulpinu.
Incident je tada doveo do diplomatskih trzavica između Austrije i Nemačke. Ipak, Matijasov arogantni naslednik nije baš dopuštao da se novinari koji ga ocrnjuju tek tako izvuku. Neretko bi im sledela kazna u vidu batinanja, za koja je Đula, inače poznat kao izrazito osvetoljubiv, angažovao „svoje ljude“. Po odmazdama je bio poznat još tokom župničkog mandata u Baji, kada je jednog učitelja zatvorio u kokošinjac. Razlog? Učitelj, navodno, nije hteo da da dobru ocenu sinu jednom od Đulinih saradnika.
Osvetnički pohodi eks-župana
Ako je imao „imunitet“ koji mu je omogućavao da zaobiđe zakon, za Đulu je to bila titula „penzionisanog župana“. Tako se po štampi provlačilo Đulino ime, što je očito bilo dovoljno da mu se progleda kroz prste. A izgreda Đulinih je bilo kao pečurki posle kiše. Da se razračunava oružjem je naprosto obožavao, o čemu je svedočio i Đulin sekretar, Mihael Bernhard.
Bernhard je takođe bio pomalo neobična figura – ’30-ih godina prošlog veka je živeo u Somboru, i to maltene kao beskućnik (može biti da je stoga i pazario nadimak „Miša pacov“). Elem, govorio je o brojnim Đulinim dvobojima, kojih je do 1924. (dok mu je Bernhard bio sekretar) bilo čak 68. Ali, Đulu je očito služila i sreća, jer je samo 3 puta bio lakše ranjen.
Znalo se podosta i o Đulinim ilegalnim poslovima: da je po Beču i Budimpešti godinama švercovao parfeme, svilu, dijamante i kokain. „Privatni biznis“ (tačnije, ilegalne kockarnice) je otvarao u svojim stanovima, a opako se razračunavao i sa onima koji su ga optuživali za varanje. Takve je sudbine bio mladić iz porodice koja je bila vlasnik poznate bečke destilerije. Đula ga je najpre uhodio, pa ga šamarao na sred ulice, da bi mu na kraju i minirao vilu.
Tužba austrijskih vlasti za pokušaj ubistva ga očito nije zaustavila. Ali, nije to bilo ni najstrašnije (ne)delo koje se Đuli stavljalo na teret. Navodno, jednog od „klijenata“ svog kazina je živog zakopao, a sredinom ’20-ih godina, svedoka koji je na sudu progovorio o njegovom švercu cigareta je, udružen sa sinom i sinovcem, krvnički pretukao.
Kaznu je ovoga puta ipak dobio – ali, svega dva meseca zatvora. Da je svojim ekstremnim metodama uterivao strah u kosti, potvrđivali su i Đulini ekscentričniji incidenti: na primer, kada ga upravnik jednog elitnog restorana u Budimpešti nije pustio u separe. Odmah sutradan, Đula je pribavio nekoliko plehanih kutija i u njih spakovao nekoliko desetina pacova. Uveče se ponovo pojavio u restoranu (dakako, sa „poklonom“ koji je već pripremio) i nasred dvorane pustio pacove da se razmile na sve strane.
Budimpeštanske dame su, naravno, udarile u ciku i vrisku, ali Đulina osveta je urodila plodom. U dotičnom elitnom restoranu, više ga nikada nisu odbili ako bi zatražio separe.
Spolja gladac, iznutra – harem
Dok su Đulini osvetnički pohodi bili poznati široj javnosti, iza zatvorenih vrata njegove vile se uglavnom nagađalo šta se zaista dešava. Ako je suditi po izvesnim Đulinim navikama (a vezanim za uživanje u društvu dama), sva je prilika da nagađanja nisu bila daleko od istine.
Đula je, naime, u svom posedu imao zdanje u centru Sombora – danas je to somborski Matični ured, a Đula ga je svojevremeno nasledio od strica. Iako je to bila tek jedna od njegovih kuća, naveliko se šuškalo da je Đula ovde upriličavao svakojake bahanalije. Naravno, to što je bio oženjen nije ga sprečavalo da u svojoj vili udomi jedan harem.
Štaviše, njegova supruga Piroška ovoj kući (a i ostalim koje je posedovao) nije smela ni da priviri – osim ako joj Đula nije dao odobrenje. Iako je poticala iz dobrostojeće porodice, te uvećala Đulin imetak sopstvenim mirazom, Piroška je naposletku izgubila praktično čitavo bogatstvo. Par se čak u jednom momentu i razveo, ali je Đula nekako ubedio Pirošku da mu se vrati. Avaj, time je samo zapečatila svoju sudbinu – kada joj je suprug prokockao bogatstvo, ostala je na ulici i umrla 1944. godine.
Nastaviće se...
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
