Ako postoji nešto od čega Đula Semze – sve samo ne uzorni plemić iz poznate porodice – nije bežao, bilo je to društvo, manje-više, sebi sličnih. Njegove privatne kockarnice su bile javna tajna, a kada je uoči Velikog rata odlučio da ostane u Somboru, „karijeru“ je počeo da razvija u malo drugačijem smeru.
Daleko od toga da je razmišljao o odlasku na front – bilo je, što se njega tiče, mnogo isplativijih poslova. Đula je počeo da oblači dobrovoljačku uniformu, što mu je davalo prođu kod gospođa koje su ispratile muževe u rat. A u pauzama između „tešenja“ dotičnih dama, dao se i u špekulaciju nekretninama. Ako je rat sa sobom povlačio nemaštinu i bedu (što se za većinu poštenog sveta po pravilu podrazumevalo), Đula Semze se baš i nije pretrgao oko stezanja kaiša. Uostalom, ko se još, osim njega, mogao pohvaliti da je obedovao specijalitete poput supe od kornjače i kengurovog repa?
Kod njega je novaca pljuštalo sa svih strana – dakako, osim sa onih legalnih. Doduše, Kraljevina SHS mu je nakon rata oduzela nekoliko imanja u Bačkoj, ali za eks-župana, koji je već bio veteran u švercu dragulja i deviza, nije bilo zime. Moglo se reći da je kao krijumčar bio prilično kreativan: jednom prilikom je zakupio ceo železnički vagon, ne bi li njegove devize otputovale iz Pešte do Beča.
No, kada je trebalo sve te devize „spakovati“, Đula se dosetio da ih sakrije u instrumente. Za to je angažovao orkestar mađarskih Roma, a muzičari su, kako se pričalo, bili lep dodatak terevenkama koje su umele da zaprate ovaj nesvakidašnji šverc-komerc.
Naravno, od krijumčarenih svota koje su se brojale u milionima, prosečnom čoveku bi se zavrtelo u glavi. A svoje saučesnike u krijumčarenju je Đula takođe bogato nagrađivao. U to vreme je Đuli pomagao njegov verni sekretar (isti onaj kome su Somborci docnije tepali „Miša pacov“), koji je otežao, između ostalog, za desetak zlatnih satova i više od 800 svilenih košulja.
Život na visokoj nozi i pokoja ekscentrična navika
Po svemu sudeći, Đula i njegov sekretar su se mogli pohvaliti prilično udobnim životom. Što se Đule tiče, novac se i nije dugo zadržavao u njegovim rukama, jer je običavao da kupuje vile gdegod se zatekao. Njegov savetnik i kolega u švercu, Mihael Bernhard, pričao je kako su te vile prepune „najlepših žena koje je u životu video“.
Dame su, kao i sve ostalo, „delili na ravne časti“, tako da je siroma’ Bernhard na koncu morao da „beži od njih“. A šta bi drugo još bio lep dodatak lepim damama, ako ne lepi (i skupi) automobili.
Đula Semze je naročito preferirao mercedese i rols rojseve, ali ne sasvim „obične“, već sa felnama i lampama od zlata. A u pregradama sve sama skupocena „roba“ – pretežno kokain i zlato, jer njih, nasuprot draguljima, već nije imalo smisla držati po trezorima svetskih banaka.
Inače, Đulin sekretar Bernhard obelodanio je docnije i pomalo neobične navičice eks velikog župana. Semze je, naime, bio opsednut brojem 9, pa se u njegovoj kolekciji uvek moralo naći po 9 primeraka svega: od automobila i lakovanih čizama, do smokinga, frakova i bundi. Pošto je bio i strastveni ljubitelj lova, nije žalio novca na najskuplju lovačku opremu – i to čak 99 pari lovačkih čizama. Ni cena, dakako, nije bila problem, budući da je jedna Đulina bunda, ako je verovati njegovom sekretaru, vredela koliko i jedno prosečno imanje.
A sa nekretninama Đulinim je već bila posebna priča. Sakupljao ih je otprilike kao što bi dete skupljalo sličice za album, pa ih je „skupio“ u svim većim evropskim gradovima: u Beču, Budimpešti, Minhenu, Nici, Parizu, Pragu, Londonu, Berlinu... Govorilo se i da je u svakom od stanova i apartmana poseban orman morao da se nađe za bele rukavice od jelenske kože. Đula ih je naprosto obožavao, a s obzirom na njegovu neumerenost u svemu, i ovaj predmet obožavanja je morao imati u velikom broju – čak 1.800 pari.
Inače, bio je Đula Semze galantan gospodin, makar na prvi pogled. Nije ga se moglo videti bez njegovih belih rukavica, koje je umeo da promeni i po nekoliko pari u toku dana. Ako ih jednom upotrebi, više ih nikada nije ponovo navlačio, jer... Pa, ima se, može se. A za galantnog gospodina naklonjenog kocki, nije dolazilo u obzir ništa osim evropskih kazina na velikom glasu.
I najsrećnije naposletku izda sreća
Malo je reći da je Đula doslovno opajao većinu evropskih kockarnica. Gubio je tek povremeno, a osvojen novac je morao biti spakovan u kofere za koje je nadležan bio Đulin sekretar Bernhard. Samo mu je jedan od tih povećih kofera bio trn u oku, jer beše izrađen od svinjske kože. Đula ga je zbog toga smatrao „prljavim“, te ga nikada nije uzimao u ruke. Ipak, nije toliko bio gadljiv na sadržaj dotičnog kofera, u kome je uvek držao na desetine svežnjeva švajcarskih i francuskih franaka.
Tek negde krajem ’20-ih i početkom 30-ih godina prošlog veka, Đula je počeo da pada u nemilost zakona. Kada je u nekoliko evropskih gradova (uključujući i Pariz) otvorio lanac mađarskih restorana, francuske vlasti su ga proterale zbog – nagađate – kriminalnih radnji.
1929. godine je već i policija umešala prste, kada je Đula uhapšen u Čehoslovačkoj te izručen Austriji. Ipak, kaucija od 50 hiljada šilinga je bila prava sitnica, pa se večiti kockar i „preduzetnik“ ponovo našao na slobodi. Nekoliko godina kasnije se, dakako, vratio privatnom biznisu. Najnoviji poslovni poduhvat je bio restoran u Budimpešti, no policija mu je 1936. ponovo disala za vratom, kada je u Đulinom stanu otkriven kartaški i rulet-klub.
Vrag je odneo šalu tek početkom 1941. godine. Peštanska policija je tada privela Đulu, a zatim ga i proterala – uz napomenu da je reč o „osobi štetnoj po javni poredak“.
Najzad, ’40-ih godina je, čini se, već ozbiljno razmišljao o penziji. Skrasio se, tobože, kod izvesnih rođaka na selu, a Budimpešta ga je ponovo videla tek deceniju kasnije. Sada već u godinama i relativno „smiren“, Đula ipak nije odustajao od svojih galantnih manira. Ulicama je šetao u svojim belim rukavicama, a u džepovima je imao ušivene dijamante.
Iako je pune četiri decenije punio stupce štampe (ponajviše mađarske, mada ni evropska nije zaostajala), do polovine prošlog veka se o Đuli malo, ako uopšte išta znalo. Nekadašnji župan iz poznate somborske porodice, kockar, (blago rečeno) ekscentrik i izazivač skandala internacionalnih razmera, pao je u postelju sredinom 1955. godine. U bolnicu ga je tada odveo pad iz tramvaja, a preminuo je u Budimpešti u decembru iste godine.
Prvi deo price: https://www.381info.com/magazin/dula-semze-1-kontroverzni-somborski-plemic-nesvakidasnjeg-cv-a
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
