Zbog čega je baš Fruška gora „dom“ srpskih svetinja?

Mir, tišina i priroda koja se proteže dokle god pogled seže. S jedne strane, idealna lokacija da na njoj niknu građevine koje i same asociraju na spokoj: manastiri, crkve i pripadajući im konaci. Sa druge, ta idealna lokacija nosi još pokoju dimenziju – pre svega, istorijsku, bez koje bi priča o fruškogorskim manastirima ostala nepotpuna. A manastira se danas može izbrojati ukupno 22, iako je i taj broj poprilično manji od prvobitnog.

Zahvaljujući tome, Fruška gora se, zvanično od 1990. godine, našla među kulturnim dobrima od izuzetnog značaja. Predloženo je potom i da se upiše na listu UNESKO-ve Svetske baštine, ali put do prepoznatog kulturnog dobra je ostao utaban i ponekom prastarom legendom.

Istorija je u međuvemenu dokazala i da je manastira na prostoru Fruške gore bilo vekovima unazad. Recimo, u 16. i 17. veku ih je bilo i više od 35, i to na relativno maloj površini od 50-ak kilometara. Međutim, Fruška gora je imala specifičnu prednost: bilo je to jedino uzvišenje na koje se moglo nabasati nakon kilometara i kilometara ravnice.

Neraskidiva veza prirode i legendi

Čak i pre nego što je hrišćanstvo postalo jedna od dominantnih religija, ljudi su imali običaj da grade žrtvenike i oltare. Ako se neki prostor nalazi na većoj nadmorskoj visini, slovio je za svojevrsno „sveto mesto“. Samim tim, bilo je logično da se građevine posvećene božanstvima podižu na planinama, brdima i gorama, a taj se običaj zadržao i dolaskom hrišćanstva.

Uzvišenja su pritom imala i sastojak koji izdvaja Frušku goru: njima caruje bogatstvo prirodnih resursa. Oduvek je postojala ta „tajna veza“ koja je spajala manastire sa prirodom – ako su imali komad plodne zemlje i čistu izvorsku vodu, stanari manastirskih kompleksa su imali sve što im je potrebno.

Jedan od takvih primera nalazi se u fruškogorskom selu Jazak. Istoimeni manastir je naročito poznat po prirodnoj, izvorskoj vodi, koja bogatstvo minerala duguje tome što protiče kroz stotinama miliona godina stare krečnjačke stene. I njih je, uprkos dubokoj starosti, moguće videti u neposrednoj blizini manastira. U isto vreme, lokalitet Fruške gore je izbrazdan i vekovima starim legendama – tako se, recimo, smatra da je Fruška gora još u doba Nemanjića slovila za „sveto mesto“.

Naime, na prelazu 13. i 14. veka, u vreme kada je živeo kralj Stefan Dragutin, Fruška gora je dobila najmanje tri manastira: Bešenovo, Malu i Veliku Remetu. Stefan Dragutin je svojevremeno vladao kao „kralj Srema“, što je opredelilo, s jedne strane, i samu lokaciju manastira.

Sa druge strane, podizanje manastira je bio način da se učvrsti uticaj vladara. Ono što je započeo kralj Dragutin, nastavili su nakon njega i kralj Milutin, car Dušan i knez Lazar, za čije ime se vezuje izgradnja manastira Vrdnik.

Ipak, vladare iz dinastije Nemanjić je, veruje se, preduhitrio izvesni vlastelin Priva. On je još u 12. veku podigao manastir Privina Glava, za koji se veruje da je najstariji na Fruškoj gori. Međutim, ovo su bile godine (i vekovi) u kojima se monasi još uvek nisu naseljavali u velikom broju. Za to je najpre moralo da dođe do pada srpske despotovine, kada je ova lokacija mahom došla pod upravu porodice despota Brankovića.

„Sigurne kuće“ za vernike i – umetnike

Bila je sredina 15. veka kada je Đurađ Branković na Fruškoj gori počeo sa ozbiljnijim projektima izgradnje. Od tadašnjeg pape, Nikole V, dobio je zeleno svetlo da podigne 9 manastira, koji su bili namenjeni pravoslavnim vernicima i sveštenstvu. Pretpostavlja se da su neki od tih manastira zidani na ostacima napuštenih rimokatoličkih samostana, a da su drugi podignuti iz temelja.

Do dana današnjeg, ove pretpostavke je nemoguće stoprocentno dokazati. Ipak, istoričari i teolozi su se koliko-toliko saglasili oko (zvanično) najstarijeg fruškogorskog manastira – Krušedola, podignutog početkom 15. veka. Istorijski podaci iz ovog perioda su i dalje prilično nejasni, pa se tek u prvoj polovini 16. veka – i to u turskim spisima – nailazilo na pomen srpskih pravoslavnih manastira.

U tom periodu ih je, sudeći po tim spisima, već bilo u većem broju. Štaviše, Turci su direktno doprineli njihovom masovnijem naseljavanju, jer je narod upravo ovde video zgodno mesto da se sakrije od Osmanlija. Priroda Fruške gore je bila pitoma, sa šumama u koje se moglo skloniti, a koje su bile i dovoljno gostoljubive. U isto vreme, manastiri su poslužili kao idealno skrovište za ikone, svete knjige i mošti svetitelja. Narod ih je donosio u ove „sigurne kuće“ kako bi ih spasao od osmanlijskog pljačkanja i razaranja.

Narednih decenija, pa i vekova, sigurno mesto u fruškogorskim manastirima je pronalazilo i stotine vernika. Ipak, njihovo delovanje se nije ograničavalo isključivo na crkvene aktivnosti – posećivala su ih i poznata imena poput Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Lukijana Mušickog, Đure Jakšića, Laze Kostića, Jove Zmaja i Branka Radičevića. Tako su manastiri postali i mesta na kojima se gajila pismenost i kultura, a nije tajna ni da su pesnici ovde dolazili po inspiraciju.

Slično se moglo reći i za likovne umetnike – Zaharija Orfelina, Uroša Predića ili Pavla Simića – mada su oni svoj trag mahom ostavljali na ikonostasima. U manastirima je bilo dovoljno tišine zagrljene prirodom, koja je savršeno odgovarala umetničkom radu. Ali, i ta tišina je razorena kada su zemljom zavladali svetski ratovi.

Poslednja stanica duhovnika i vladara

Ako bi neko pokušao da pronađe manastir koji je nekim čudom izbegao ratna razaranja, poprilično bi se natražio. Budući da je i Fruška gora prevalila oba svetska rata, neki od njenih manastira su trpeli višekratne udare. Većina je imala tu „sreću“ da bude oštećena samo delimično (pogotovo za vreme Drugog svetskog rata), ali su pojedini, poput manastira Bešenovo, rušeni do temelja.

Već tada je na Fruškoj gori manastira bilo upola manje nego u 16. i 17. veku. Počev od 1953. godine, obnavljalo se onih 17 preostalih, a i to je postao zadatak bez „roka trajanja“. Obnova praktično traje do danas, pa čak i ono što je naizgled zauvek izgubljeno, ponovo niče iz temelja.

Savinac, Vavedenje, Manđelos i Grabovo su manastiri novijeg datuma (uključujući i Berkasovo nadomak Šida), tako da je broj fruškogorskih svetinja ponovo porastao. U međuvremenu, prestale su da privlače isključivo duhovnike i vernike: njima su se pridružili turisti, pa i oni koji bi koliko da posvedoče deliću istorijskog mozaika.

Nije taj delić ni toliko mali: primera radi, samo u Krušedolu počivaju kralj Milan Obrenović i knjeginja Ljubica, a na istom mestu se nalaze grobovi patrijarha Arsenija III Čarnojevića i Aresnija IV Jovanovića. Deo moštiju kneza Lazara se čuva u manastiru Vrdnik, a u istom „društvu“ – samo u manastiru Jazak – položene su mošti Uroša Nemanjića, poslednjeg srednejvekovnog srpskog cara. Iako su neke od ovih istorijskih epizoda prilično davne, istorija je na Fruškoj gori i te kako „živa“ – što je i jedan od razloga zbog koga joj tepaju „srpska Sveta gora“.