Može biti veliki ili mali, usred brda ili ravnice, ali bezmalo svaki grad u Srbiji ima poneku zanimljivu priču. Retki su, međutim, gradovi koji su sami po sebi misterija. Gradovi u koje su svojevremeno retki kročili, a još više gradovi za koje mnogi ni ne znaju da postoje.
Postoji u vezi takvog jednog grada i nekoliko začkoljica – na primer, nemoguće ga je naći na mapi, a jedno od imena je dobio kao šifru. Prilično je i mlad u poređenju sa ostalim gradovima, jer se počeo graditi pre nepunih 100 godina.
Sudeći po ionako oskudnoj istoriji, bio je namenjen žiteljima koji čine samo jednu (veću) porodicu – a ko bi tako nešto mogao da priušti osim najvrhovnije porodice u Srbiji. Nije reč o šali, mada se može činiti ekstravagantnim: neobična naseobina se nalazila pod zemljom, strogo rezervisana za ljude bliske dinastiji Karađorđević.
Bilo jednom u Malom Zvorniku...
Septembar godine 1931., osim smene godišnjih doba, doneo je Kraljevini Jugoslaviji i smenu državnih Ustava. Otuda novom Ustavu naziv „Septembarski“, a po pripadajućim okolnostima i nadimak Oktroisani. Ili, ako hoćete, „nametnuti“ Ustav, tako karakterističan za ustrojstva apsolutnih monarhija.
Sve u svemu, kraljev(sk)a se volja morala poštovati. A tadašnji kralj, Aleksandar I, očito je razmišljao koju godinu unapred.
Dogodi li se, naime, da dođe do rata, nije zgoreg imati sigurno mesto za skrivanje. A gde će biti sigurnije ako ne pod zemljom, pa još na lokaciji za koju samo odabrani znaju gde se tačno nalazi.
Prst na mapi (ili pod mapom) je stoga pao na Mali Zvornik: dovoljno oivičen brdima, a u isto vreme dovoljno blizu, a i daleko od prestonice. Brdovito područje kroz koje protiče Drina imalo je još par zgodnih svojstvenosti. Ovde su se nalazile pećine koje su olakšale izgradnju, uz dovoljno prostora da stane sve što je jednom gradu potrebno.
Tako je, osim novog Ustava, skrojen i plan izgradnje, koji je za razliku od tog Ustava držan u strogoj tajnosti. Za njega je znalo tek oko pedesetoro ljudi u Kraljvevini. Ako je nedajbože moralo doći do skrivanja, takav luksuz je bio garantovan koliko državnom i vojnom vrhu, te elitnim jedinicama garde Kraljevine Jugoslavije.
Budući grad je, naravno, dobio i šifrovano ime. „Kamena devojka“ bi u razgovoru možda podigla koju obrvu, ali teško da bi išta otkrila o brižljivo smišljenom projektu.
„Skadar“, ali na Drini
Da učestvuju u izgradnji najmlađeg srpskog grada nisu znali ni oni koji su bili uposleni u tom poduhvatu. I ovo su Karađorđevići pažljivo isplanirali, pa su projekat dodelili zatvorenicima.
Dotični su na „radno mesto“ dolazili i odlazili tokom noći. Zato nisu znali ni kuda dolaze i odlaze, niti čemu služe lavirinti koji su im dodeljeni na kopanje. Posao je trajao svega tri godine – ali, ne zato što je toliko bilo dovoljno za izgradnju. Oktobra 1934. kralj Aleksandar gine u marsejskom atentatu, te su radovi stopirani sa malo izgleda da će ikada biti nastavljeni.
Ipak, uradilo se za tri godine dosta: gotovo dve trećine podzemnog grada u strmoj steni planine Boranje, koji se prostirao na 4.500 kvadratnih kilometara. „Ulice“ su mu se merile u desetinama kilometara, a imao je 12 čeličnih vrata. Naknadna arheološka istraživanja su u njemu izbrojala 75 prostorija, uključujući apartman za kralja, sale i kabinet, spavaonice za gardiste, biblioteku i kapelu sa oltarom.
Do njih vode spletovi hodnika, a uredno su povezane i kilometrima saobraćajnica. Kao i u svakom drugom (nadzemnom) gradu, u skrovištu Karađorđevića su udešene vodovodne i električne instalacije. Jednom od hodnika je izmerena dužina od preko 20 kilometara, što samo svedoči o planovima da grad još više naraste.
(Ne)poznati život podzemnog grada
Iako razlog o prekidu gradnje ne postoji u zvaničnim dokumentima, zna se da „Kamena devojka“ nije uvek bila pusta. Prvog stanovnika, kralja Petra Drugog, dobila je tokom Aprilskog rata 1941. godine.
Dakle, kompleks u brdovitoj steni jeste poslužio svrsi, ali samo na dva dana koliko je u njemu boravio mlađani kralj Petar. U međuvremenu je zadao pitanje i vojnim istoričarima – da li bi ishod Aprilskog rata bio drugačiji da je izgrađen do kraja?
Naime, nagađa se da je u sve umešao prste tadašnji hrvatski državni vrh, te da je grad ostao nedovršen usled pritisaka sa susedne obale Drine. Ono što se još zna jeste da je u njemu održana i sednica jugoslovenske vlade, nakon koje je hrvatski narod pozvan da podrži Treći rajh.
I to nije jedino pitanje o kome se mozgalo godinama posle rata. Recimo, postojala su nagađanja o blagu kraljevske porodice, a ono je dovodilo tragače koji su kopali rupe po zidovima. Ipak, znatiželjnici nisu ostali sasvim praznih ruku. Ako je blago već bilo nedokazani mit, mogli su da prisvoje makar podzemni inventar.
Odaje su, naravno, bile opremljene nameštajem, ali je on lagano nestajao za vreme i nakon rata. I ne samo nameštaj, već i elekrične i vodovodne instalacije, kao i tri velike česme za koje su tvrdilo da su bile pozlaćene.
Pošto nedostaje detaljnija dokumentacija o „Kamenoj devojci“, do danas je ostalo nepoznato čemu su pojedine odaje bile namenjene. Primera radi, hodnici ka Drini su prilično uski, najverovatnije da bi se njihovim zatvaranjem odbranili „stanovnici“ grada. Za to vreme, na njihovom drugom kraju koji vodi dublje u stene, mogle su da se skupe jedinice i da se skladište arsenali oružja. A još jedna, doduše rešena, enigma jeste – zbog čega baš stene u brdima Malog Zvornika?
Pre svega, grad je već delimično bio odsečen od sveta, ali je važno bilo pronaći način da se s tim svetom komunicira. Stoga je grad ukopan nadomak planine Gučevo, koja ima dobru vidljivost ka Crnoj reci u BiH – inače važnom vojnom i strateškom tačkom. A dokaz da je „Kamena devojka“ zaista bila stroga tajna govori i činjenica da o njoj doskora nisu znali ni meštani Malog Zvornika.
Tim pre je ova činjenica još neobičnija: podzemni grad je decenijama praktično stajao „na izvol’te“. U njega je mogao ući bilo ko i bilo kad – što objašnjava zašto je gotovo sve iz njega odneto – osim arheologa kojima je ovde zaista bilo mesto.
Štaviše, grad je otkriven pre svega petnaestak godina. Uz njega je otkriveno i da bi mogao biti izvanredna turistička atrakcija, te su lokalne vlasti uložile novca da se on koliko-toliko dovede u red. Udešen je nameštaj po uzoru na onaj iz međuratnih godina, a znatiželjnici mogu da prošetaju kroz oko kilometar i po podzemnih hodnika.
Ponešto je u međuvremenu udesila i priroda. Ovo je redak grad u kome rastu pećinski ukrasi, načičkani na ventilatorima ugrađenim pre rata. Osim što su retki primerci originalnog inventara, ventilatori nikada nisu bili uključivani – sasvim dovoljno da od vode koja curka kroz stene narastu minijaturni stalagmiti i stalaktiti.
Naslovna fotografija: Wikipedia / Игор Голубовић
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
