Ako zađete u pećine širom Srbije, svašta bi usput moglo da vam se ukaže. Pećinski ukrasi poput onih u Stopića pećini, lavirinti koji otkrivaju da je priroda najvrsniji vajar, podzemne oazice ili pokoji trag da je diljem tih lavirinata vršljala i ljudska noga...
Mada su ljudi odavno izašli iz pećina, dešavalo se da u njima ponešto i zaborave. A jedan takav „zaboravljeni“ artefakt, kada je dospeo pod lupu kraljevačkog Narodnog muzeja, postao je više od samo izuzetno retkog plena. Pronađen je malo jugoistočnije, u okolini Niša, a interesovanje o njegovom poreklu je zagolicalo i stručnjake van Srbije.
Ono što je u vezi ovog predmeta još neobičnije, jeste njegova veličina – jer, ko god da je nekada prošao Jelašničkom klisurom (i usput se zadržao u Pešturini, tamošnjoj pećini), ostavio je za sobom jedan zub. Doduše, navikli su istraživači da pronalaze sve i svašta, tim pre što je srpsko tlo oduvek vrvelo od retkih i interesantnih artefakata. Ali, taj jedan zub koji „izronio“ nadomak Niša oborio je skoro sve rekorde. Kada mu je starost procenjena na oko 102 hiljade godina, istoričari su znali da su na tragu prvog „srpskog“ neandertalca.
Neandertalcu se u zube i te kako gleda
Prvo što su istraživači primetili u vezi izgubljenog zuba jeste da je izuzetno dobro očuvan. Zubi su za antropologe i istoričare, inače, prilično vredno otkriće, budući da im služe kao neka vrsta „organske“ lične karte. Tako bi, samo na osnovu analize jednog zuba, mogli da saznaju pol i starost njegovog vlasnika.
Ipak, u slučaju nepoznatog Nišlije otišli su i korak dalje. Pošto je u Pešturini proveo više od 100 hiljada godina, oko ovog zuba su se okupili istraživači iz Kraljeva, Beograda, ali i iz daleke Kanade. Iz Beograda je, pak, potvrđeno da je reč o prvom „pouzdano identifikovanom fosilu neandertalca sa teritorije Srbije“.
Po životnoj starosti, za vlasnika usamljenog zuba je procenjeno da i nije toliko star. Bio je tek na pragu odraslog doba, ali mogao se pohvaliti i činjenicom da je zaista bio „jedan u milion“.
Ovo, naime, nije bio samo prvi neandertalac iz Srbije, već i sa prostora celog centralnog Balkana. Moglo bi se reći da je živeo u prilično uzbudljivom istorijskom periodu, budući da je pre 100 hiljada godina ostatak Starog kontinenta praktično bio okovan ledom.
Ali, Balkan je, čak i u najhladnijim periodima, donekle bio izuzet od nepodnošljivih klimatskih promena. U vreme kada je živeo „Nišlija“ koji je zub ostavio u pećini, još uvek je na snazi bilo dugotrajno hladno razdoblje – ledeni pokrivač se širio od polarnih krajeva, pa sve do predela sa umerenom klimom. Ali, Balkan je, zahvaljujući svom položaju, bio spašen ekstremno hladnog talasa. Pošto je klima na području današnje Srbije ostala relativno blaga, tako je i stanovništvo nalazilo načina da migrira u ove krajeve.
Štaviše, jedna od specifičnosti Balkana jeste i ta što su se ljudi na njemu naseljavali bez većih „pauza“. Iz te perspektive, čak i pronalazak jednog usamljenog zuba ide u prilog činjenici da su ovi prostori neprekidno vrveli od života. Ali, kada su istraživači prionuli na detaljnije raskrinkavanje porekla prvobitnog „Nišlije“, shvatili su da će možda uspeti da sruše i pokoju zabludu starijih kolega antropologa.
Naš daleki rođak „iz Niš“
Do pre petnaestak godina, stručnjaci su mahom bili složni glede neandertalaca i njihovih potomaka. Neandertalce su označili kao podvrstu čoveka koji po pitanju anatomije nisu imali sličnosti sa modernim ljudima. „Češljanjem“ po dalekoj istoriji, došlo se do saznanja da su se neandertalci prvi put pojavili pre oko 400 hiljada godina, i to najpre u zapadnoj Evropi. Raširili su se potom i po azijskom kontinentu i nastavili da se šire ka severu, sve do Sibira.
Iako su tokom hiljada godina zaposeli dobar deo sveta, neandertalci iz nekog razloga nisu imali potomke. Tako se bar smatralo u naučnim krugovima, pa se za njih (a slovili su za srodnike modernog čoveka), verovalo da su jednostavno nestali.
Međutim, poneke tekovine modernog doba su u međuvremenu donekle zakrpile ovu evolucijsku rupu. To se najpre odnosilo na genetička istraživanja, koja su u poslednjoj deceniji otkrila interesantne informacije: na primer, da današnji, moderan čovek zapravo nosi gen neandertalaca. Taj genetski udeo jeste mali (otprilike 2 procenta), ali je ipak dovoljan da nas poveže sa precima koji su vršljali Evropom pre nekoliko stotina hiljada godina.
Štaviše, pokazalo se i da neandertalcima dugujemo gen koji se vezuje za rad imunog sistema. A „Nišlija“ koji je pre stotinak hiljada godina „posejao“ svoj zub u obližnjoj pećini bio je, po saznanjima sudeći, uistinu naš daleki balkanski predak. Za istraživače iz Kraljeva, Beograda i kanadskog grada Vinipega, taj maleni trag je nudio deo odgovora na mnogo krupnija pitanja – ko smo i odakle dolazimo, ali i šta se na brdovitom Balkanu dešavalo u poslednjih nekoliko stotina hiljada, pa i par miliona godina.
Revizija istorije, zahvaljujući jednom zubu
Osim što je uzduž i popreko analizirao zub neandertalca iz pećine Pešturina, tim na relaciji Kraljevo-Beograd-Vinipeg je učinio i mnogo više. Zahvaljujući istraživanjima i saradnji koja traje više od decenije unazad, na pragu je da izmeni i dopuni sve što smo mislili da znamo o ljudskoj evoluciji – i to ne samo na Balkanu, već i na celom prostoru Evroazije. Doduše, u okolini Niša su imali i malo sreće, baš zato što se ostaci zuba smatraju za pravu riznicu „podataka o ličnosti“. Ali, iako je sam po sebi raritet, ovaj usamljeni zub je samo potvrdio činjenicu da u jugoistočnoj Srbiji i te kako ima (još) posla.
Naime, pećine u ovom delu zemlje (naročito ako su nastale u klisurama) obiluju sedimentima koji su se taložili stotinama hiljada godina. A u njima su naučnici pronalazili tragove drevnih alatki, životinja, pa i ljudskih ostataka. Jedan od rekordera po godinama starosti je pronađen 2011. godine u pećini Mala Balanica, takođe u okolini Niša – bio je to deo vilice star oko pola miliona godina, a ispostavilo se da je pripadao takozvanom homo heidelbergensis-u, odnosno, hajdelberškom čoveku.
Za njega se smatra da je poslednji predak neandertalaca i ljudi koji bi po anatomiji pripali modernom čoveku. S druge strane, pećina Pešturina slovi za specifičnu u ovom kraju, budući da su je naseljavale dve vrste ljudi: neandertalci i, docnije, moderni ljudi. Iako su, iz ugla nauke, pripadali različitim vrstama, jedno im je bilo zajedničko: s obzirom na klimatske i ekonomične prednosti ovog dela Balkana, za život su birali slična staništa. Za istraživače je to još jedna dobra vest, jer im nudi priliku da eventualno premoste još poneku „rupu“ u evoluciji.
Naslovna fotografija: Jakub Hałun
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
