Na prvi pogled deluje kao uobičajeno planinsko selo: uzdignuto je na visini od oko 700 metara, sa kućama koje imaju onaj specifičan „vintage look“. Ali, ako vas put ikada navede duž obala Zavojskog jezera, valjalo bi da znate da Gostuša nije poput većine planinskih sela.
Štaviše, ne može se porediti ni sa jednim selom u Srbiji – ni u planinama, ni po ravnicama. To što Gostušu još nazivaju i „Kameno selo“, samo je mali nagoveštaj onoga što je čini drugačijom od ostalih. Do nje se stiže kada pođete severoistočno od Pirota, ka parku prirode Stara Planina. Negde na 30. kilometru, gde se planinski put ukršta sa starijim, rimskim putem, nailazi se na trošne kućerke, naizgled nasumično razbacane duž zemljanih stazica koje vijugaju kroz uzbrdice. Ako na prvi mah deluje da u ovim kućama niko ne živi, utisak je donekle i tačan: u Gostuši danas ima tek stotinak žitelja.
Nekada ih je bilo više – oko 1.500 – a ostali su mahom ljudi koji, navikavši na svoj mir, ne bi tek tako napustili krajolike koje odvajkada poznaju. A na isti taj prvi mah, deluje i da ovo seoce „nema pas za šta da ujede“. Drvene ograde, prastara vrata i prozori, te grede koje vire iz zidova, navešće vas na pomisao da bi cele kuće stradale od jačeg povetarca. Ali, Gostuša je istovremeno i svedok da nije baš sve onako kako izgleda.
Seoce koje čuva prošlost i ne mari za budućnost
Pre nepunih desetak godina, Gostuša je, takoreći, postala „selebriti“ među srpskim selima. 2016. godine joj je pripala nagrada „Evropa Nostra“, kao i Gran Pri Evropske unije za kulturno nasleđe. Pritom, primetili su je i iz inicijative European Heritage Days, udružene oko ideje promovisanja kulturne baštine širom Evrope.
Ista inicijativa je za „Kameno selo“ imala i lepe reči:
„Gostuša je čuvar lokalne tradicije, zanata i održivog života još od 19. veka. Smešteno na obroncima Stare planine, između tri reke, selo odlikuje obilje jedinstvenih prirodnih resursa. Zbog udaljenosti sela i loše putne infrastrukture, mesto je ostalo gotovo netaknuto od osnivanja. Živopisne kuće izgrađene od kamena i drugih prirodnih materijala zajedno sa lokalnom tradicijom i zanatima, pružaju jedinstven uvid u istoriju mesta i čine ga vrednim delom materijalne i nematerijalne baštine.“
I upravo se u tome krije specifičnost „Kamenog sela“. Budući da niko sem lokalnog stanovništva nije umešao prste u izvornu arhitekturu i infrastrukturu, Gostuša danas izgleda onako kako je izgledala u 19. veku. Ali, tu izvornu arhitekturu odlikuje i specifičan stil gradnje, kakvog nema nigde drugde u Srbiji, pa ni u Evropi.
Naime, na ovim kućama nećete zateći uobičajene materijale poput ćeramide, maltera ili crepa. Izuzev prozora ili greda za koje se upotrebljavalo drvo, cele kuće su od temelja do krova pokrivene kamenim blokovima i pločama.
Tek kada se zagledate u naređane blokove od kamena, primetili biste da ih na nekim mestima ništa „ne drži“. Vezivni materijali koji su inače standard u izgradnji, u Gostuši su potpuno izostali. Umesto maltera i betona, graditelji su mahom koristili blato i prirodne materijale koje su nalazili po obroncima Stare planine.
Da je od kamena izgrađeno eventualno nekoliko seoskih kuća, to možda i ne bi bilo toliko neuobičajeno. Međutim, kada je celo selo od kamena, onda to jeste izuzetak. Takav način gradnje spada u svojevrsni kuriozitet: za kuće podignute bez trunke maltera, pa još u okruženju kao što je staroplaninsko, pomislilo bi se da baš i nemaju bogznakakve šanse za opstanak. Ali, kuće u Gostuši su usprkosile uobičajenim urbanističkim pravilima, odolevši i vekovima i vremenskim (ne)prilikama.
Osim neuobičajene tehnike zidanja (poznavaoci tradicionalne arhitekture ga, inače, nazivaju suvozidica), odlazak u „Kameno selo“ bi zaličilo kao da ste „uskočili“ u 19. vek. Kao što se ništa nije menjalo spolja, nije se menjalo ni unutra, te su domaćinstva sačuvala autentičan izgled. Ukoliko deluju kao da se pomalo tiskaju jedna do druge, i za to ima razloga: s obzirom na relativno skromnu izolaciju, u kućama se toplota teško zadržava. Ovo, pak, ume biti problematično tokom dugih i hladnih staroplaninskih zima, zbog čega su meštani neke od kuća zidali blizu jedne do druge.
Podatak koji u svemu tome izostaje jeste kada je „Kameno selo“ tačno nastalo. Donekle se možemo osloniti na predanja i pretpostavke – jedna veli da je Gostuša među tri najstarija sela nadomak Pirota, dok druga sugeriše da je mogla nastati s početka 12. veka, kada je u blizini izgrađena crkva Svetog Jovana Krstitelja. Ipak, i bez da joj začetke smestimo u precizan vremenski okvir, jedno ostaje sigurno: Gostuša će, po svoj prilici, nadživeti i mnogo mlađa i modernija naselja.
Naslovna fotografija: Unapredimo Pirotski Okrug
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
