Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac... Ako je suditi po broju duša koje žive u njima, ova 4 grada u Srbiji po pravilu ispadnu najpopularnija. Često su i predmet traženja, bilo online ili offline (pogotovo prva dva), jer onim dušama na koncu jeste u prirodi da gravitiraju tamo gde im se ima ponuditi najviše izbora. Za život, za rad i za sve između.
I onda se lagano dobije ovo što imamo danas: u glavnom gradu ili u Novom Sadu se nastanilo baš mnogo duša. Za to vreme, minijaturni gradovi opuste i uglavnom iščeznu iz (online i offline) pretraga. Osim ako neko eventualno odluči da provede pozne godine negde gde je mirnije i tiše.
Dva najmanja grada iz ove priče imala su malo neveseliji usud. Zvuči idilično kad se pomisli na kućice okružene planinama, pomalo maknute od onoga što nazivamo „civilizacija“. U praksi, doduše, nije uvek tako, ali to što su ovi gradovi najmanji – a jedan od njih i najizolovaniji – ne znači da nemaju pokoju interesantnu crticu ili anegdotu.
Grad razbojnika i mirisnih polja
Znate li da je u Lapovu u klupama sedelo duplo više đaka pre 7 decenija nego danas? Ili da je klima skoro idealna ako niste ljubitelj temperatura iznad 30-i-nekog podeoka?
Sad već zvuči malo idiličnije. Doduše, Lapovo iz popisa u popis pokazuje stabilnu tendenciju da se broj duša u njemu smanjuje, pa ih je danas ostalo tek nešto više od 6 hiljada.
A prilično im je i lako otići u neki od većih gradova. Iako je zvanično drugi najmanji grad u Srbiji, do Lapova vas mogu dovesti (i iz njega odvesti) skoro svi putevi. Zato je između ostalog, kako i istorija kaže, svojevremeno „naraslo“ u jednu od najrazvijenijih varoši u Šumadiji.
Tako ga pamte i danas, što bi se na prvi mah moglo i kositi sa onim „jedan od 2 najmanja grada“. Pogotovo uzev u obzir da se kao opština deli i na varoš i na selo, ali su oba ipak stala na svega 40 km2. A slično kao i obližnja mu Topola, Lapovo se imalo pohvaliti time da se kroz istoriju mnogo duša nastanjivalo baš u njemu.
Sa ovim trendom se započelo još u antičko doba. Tragovi su arheologe odveli do bronzane ere, a zatim su i Rimljani na ovom mestu udesili omanje naselje. Ponekim (navodnim) faktima se, ipak, nije moglo verovati. Kao jedno od prvih imena Lapova zabeleženo je Šavče, ali je izvesnije da je to bila Hlapova poljana.
Imala su i imena tendenciju da se menjaju kroz vekove. Od Hlapove poljane (koja takođe zvuči idilično, jer od reči hlapi – miriše na ovom potezu behu polja koja mirišu), došlo se u turskom popisu 1516. godine do imena Lipova. Sudeći po Turcima, prvi žitelji varošice bili su „razbojnici“ (Lapovi), pa su ih i Turci isprva tako zvali. Ime je potom preinačeno u Lupovu, a onda je ponovo (i ovoga puta zauvek) grad sredinom 18. veka poneo današnje ime. I mesto upisano na karti, na čemu je zahvaliti izvesnom austrijskom špijunu Miteseru.
Negde u to vreme Lapovo je utvrdilo i svoju konačnu lokaciju. Naime, živeti na ovoj geografskoj tački, iako po krajoliku idilično, imalo je i svoje povremene problematičnosti. Pošto su oduvek bili okruženi rekama, Lapovljani su se u daljoj prošlosti sporadično morali sklanjati od poplava.
A osim nabujalih reka, za petama su im bili i turski zulumćari. Do sredine 18. veka je izbrojano da su se u obližnja mesta selili pet puta, a taj peti put je najzad bio i poslednji. I kako je obično bivalo sa većinom srpskih varoši, Lapovo je krenulo put prosperiteta odlaskom Osmanlija.
Na tome je, pak, bilo zahvaliti pogodnom geografskom položaju i naročito saobraćajnicama. Onda su i meštani – njih nešto više od 5 hiljada – s kraja 19. veka imali molbu: da njihovo selo ponese status varošice.
Molbu je 1896. godine aminovao kralj Aleksandar Obrenović. Donešen je Ukaz o proglašenju varošice, za šta je bilo makar dva valjana razloga: Lapovo je bila ne samo „lepa trgovačka tačka“, već i najveće selo u celoj Kraljevini „po broju poreskih glava“.
Bio je taj 17. mart važan datum – i ostao je do danas, kada se obeležava kao Dan opštine. Do izmaka 19. veka (pa i ranije) se mogao slediti i dobar glas koji je pratio lokalne zanatlije. Oni su ubedljivo bili „pogonsko gorivo“ varoši, iako ništa manje nisu bile popularne ni mehandžije.
I baš zato što je bilo „lepa trgovačka tačka“ – što znači mnogo trgovaca koje će put navesti u lokalna prenoćišta – Lapovo je ponovo postalo važna raskrsnica puteva. Ne samo u Srbiji nego i van granica, i ne samo drumskih već i železničkih puteva.
Štaviše, Lapovo je bilo i među prvim gradovima u kojima se začulo kloparanje vozova. Pošto su vozovi do kraja i ostali jedan od glavnih aduta, od „najvećeg sela“ je postao i svojevrsni „grad muzej železnice“: umesto da vremešnije lokomotive skončaju u starom gvožđu, ostale su kao eksponati na nekoliko mesta u gradu.
U međuvremenu su sa lokomotivama zakloparala privredna i industrijska postrojenja. A ona su u ovom gradiću zaista bila „šarena“: najpre je proradio veliki parni mlin, potom i svilara, pa mala električna centrala i poljoprivredni kombinat, da bi se u drugoj polovini prošlog veka prešlo i na građevinski materijal.
U to vreme su se, pak, napunile i one školske klupe sa početka priče. Jer, držalo se u Lapovu i do učene omladine, ne samo do trgovine i industrije. Te davne 1840. godine se počelo sa jedva desetak đaka, a najviše (preko 1.200) bilo je u godinama posle Drugog svetskog rata.
To što im je nakon toga broj ponovo opadao, bio je danak onoj stabilnoj tendenciji smanjivanja broja duša u celom Lapovu. Ipak, ovaj gradić, iako su ga po veličini (skoro) svi ostali pretekli, nije sasvim popustio pred trendom sve manjeg broja meštana. Na sve to, u „mirisnim poljima“ u kojima su kasnije „zamirisale“ i železnica i industrija, nije se – ili bar ne sasvim – popustilo ni pred posledicama ubrzanog razvoja.
S obzirom na idilično prirodno okruženje, lokalni entuzijasti su činili koliko su mogli da sačuvaju dragoceni okoliš. Nije ni toliko teško na ovom potezu pobeći u netaknutu prirodu, jer se od autoputa do nje stiže za petnaestak minuta vožnje. Na stranu što je adut Lapova to što je smešteno nadomak priobalja Velike Morave, izbrojalo se da u okolini grada ima čak 50 jezera. A tu su svoje parče doma našle retke vrste ptica, koje su u međuvremenu dobile i zaštitu države. Entuzijastima (a i svima ostalima) stoga ostaje da ih čuvaju i dalje, a ljubiteljima mesta okruženih planinama i rekama, da ga povremeno ubace u online i offline pretragu.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
