Kada se na neko mesto, područje ili građevinu „okači“ pridev kao što je najposećenije, automatski se stiče utisak da je većina detalja o njemu dobro poznata. Jer, o takvim mestima i(li) građevinama se priča, neretko ih se stavlja u kategoriju atrakcije, a kada im se pomene ime, odmah pomišljamo i na vizuelne asocijacije: znamo kako izgledaju i zbog čega su toliko najposećeniji.
Zato bi se jedno takvo najposećenije mesto u Vojvodini u neku ruku moglo nazvati izuzetkom. Nalazi se na potezu koji je od milošte nazvan „srpska Sveta gora“ i reklo bi se da u vezi njega ni ne bi trebalo da ima misterija. No, pojedine okolnosti bi lako demantovale takva smatranja – pre svega, fruškogorski manastiri su mahom prilično vremešni, pa možda i nije toliko neobično ako se poneka činjenica zagubi u vremenu.
Drugi razlog je taj što Fruška gora, osim statusa nacionalnog parka, nosi i na desetine temelja manastira, crkava i konaka. A uz njih već instinktivno ide makar mala doza misterije, samim tim što slove za tiha i relativno izolovana mesta.
Što se svetinja tiče, pa tako i ovih fruškogorskih, uglavnom nije velika enigma ko je stajao iza njihove gradnje. Vladari, carevi, kraljevi i crkvenjaci se među prvima ističu kao njihovi ktitori i zaštitnici, što i jeste u duhu vremena njihovog nastanka. Na sličan način počinje priča i o manastiru Beočin, s tim da je i ona od samog početka obeležena nepoznanicama.
„Postmajsteri“ u epizodi obnove hrama
Na severnom obodu Fruške gore, a u južnom delu bačke opštine, ugnežđen je gradić Beočin. U njegovom neposrednom komšiluku, a zagrljen zelenilom, izviruje kompleks istoimenog manastira. Vernici do njega rado dolaze, pa mu je s pravom okačena ona etiketa jednog od najposećenijeg. No, sastaviti priču o njemu bi značilo i pomiriti se sa time da će na pojedinim mestima, ipak, ostati poneka „rupa“.
Pre svega, ne zna se sa sigurnošću od kada se manastir Beočin nalazi na ovom mestu. Ponešto su još u 16. veku zabeležili Turci, a osim njih i monasi koji su, da bi skupili novac za obnovu manastira, putovali čak do Rusije. Ono što su obnavljali beše malena crkva od kamena, koju je na istom mestu trebalo da zameni nova.
Dva veka kasnije, u ovaj kutak Fruške gore su pristgli i monasi iz Rače na Drini. Iz Srbije su bežali od pretnji turskih osvajača, a manastir – koji je u tom trenutku već bio zapušten – prihvatio je i njih, ali i jednu hrpu starih, vrednih rukopisa.
U tom nekom periodu, počelo se i sa gradnjom hrama Vaznesenja Hristovog. Ali, pomoć za izgradnju ovoga puta nije došla od ljudi bliskih crkvi, već od – poštara. Tačnije, među glavnim ktitorima koji su priložili najveći novčani iznos, našli su se Futožani Milivoj Milaković i njegov sin Petar.
Po zanimanju, ova dvojica su bili „postmajsteri“. Značajan iznos novca je stigao i od Novosađanina Obrada Radonića, i to za izgradnju visokog zvonika na hramu. Još jedan Futožanin se ponudio da pomogne u finansiranju velikog portala ispred hrama, a u narednom periodu, zasijala je i njegova unutrašnjost.
Manastir je, doduše, prošao još jednu veliku obnovu krajem 19. veka. Suštinski, izgled mu je od tada nepromenjen, s tim da je iz vremena izgradnje potekao ikonostas koji nije tražio nikakve „izmene i dopune“. Štaviše, on slovi za jedan od najlepših u celoj Vojvodini, a neobičan je po tome što je oslikan na „tri sprata“. Zbog njegove veličine (tačnije – visine), sve je na njega stalo: i proroci sa Bogorodicom u sredini, i Hrist sa svojim apostolima, i oslikani veliki crkveni praznici. „Kruna“ mu je, ipak, najupečatljivija, jer se pri vrhu nalazi veliki krst sa raspećem. Međutim, ni tu se ne završava nabrajanje dragocenog manastirskog inventara.
Čudotvorna Bogorodica, nesrećni pesnik i park po ugledu na Parižane
Ko god priđe manastirskoj crkvi, neće mu promaći da se kraj nje nalazi i jedna lepa kapela. Dalo bi se po izgledu primetiti da je novijeg datuma, što i nije daleko od istine: osveštana je 2015. godine, a posvećena je Svetom vladiki Varnavi Nastiću. On slovi za jednog od najmlađih srpskih svetitelja, te se u ovom manastiru čuvaju i njegove mošti. Ali, ono što privlači još više pažnje svakako je ikona Bogorodice Beočinske.
Ako upitate vernike, reći će vam i da je ova ikona – čudotvorna. Njena starost se procenjuje na 5 vekova i nekim neobičnim spletom okolnosti je ostala neoštećena i kada su Turci zapalili nekadašnju grobljansku kapelu. Potonja se nalazila u blizini tadašnje crkve, a ikona Bogorodice Beočinske je pronađena na zgarištu – i to u jednom komadu.
Docnije je preneta u crkvu, a u međuvremenu se ispostavilo da joj ne manjka ni neobjašnjivih moći. Legenda kaže da bi se čuda mogla dogoditi vernicima koji se pred njom mole, naročito ukoliko Bogorodicu zamole za potomstvo. Nije, inače, bila retkost da u manastir pohrle oni koji imaju samo jednu želju: da ozdrave od teške bolesti. Manastir Beočin ni po tome nije izuzetak, ali jeste po činjenici da je jedan njegov deo preuređen u bolnicu.
Bilo je to neposredno nakon Drugog svetskog rata, u kome je manastir, iako sačuvan većih razaranja, ipak pretrpeo razbojništva i pustošenja. Potom su i monasi iz njega isterani, a posle 1945. godine se u njega uselila bolnica za plućne bolesti.
Nije to bila jedina svetovna ustanova koja je ovde našla privremeni boravak. Deo manastirskog konaka poslužio je i kao odaja Ahriva Vojvodine, koji je drugo prebivalište našao tek ’90-ih godina proščog veka. Iako su lekari takođe bili dobrodošli, manastir je upamtio jednog od njih još davno pre završetka drugog velikog rata. Naime, nadomak manastirske crkve nalazi se grob Jovana Grčića Milenka. Istorija ga prvenstveno pamti kao književnika i pesnika, ali Grčić Milenko je, pored toga, bio i doktor medicine.
Ko zna kolika bi njegova literarna zaostavština uistinu bila da ga nije, još kao mladića, pokosila tuberkuloza. Jovan Grčić Milenko je svoje poslednje dane proveo u Beočinu, a preminuo je 1875. godine – njemu je tada bilo tek 28.
Tako je i vojvođanski pesnik kraj manastira našao svoj večni mir. A nekoliko decenija nakon njegove smrti, i sam manastirski kompleks je dobio (još jednu) oazu mira. Godine 1924., na ovo mesto je stigla grupa baštovana – doputovali su čak iz Francuske, ne bi li započeli sa uređenjem parka iza manastira.
Ideja je bila da taj park zaliči na park oko pariskog dvora. Osim što su izgradili fontanu sa bazenom i posadili pravo malo bogatstvo biljnih vrsta, baštovani su na ovom mestu uredili i staze. Zbog (ne toliko tajne) veze sa francuskim dvorom, park je dobio i svojevrsni nadimak „Mali Versaj“. Njegovo održavanje je u rukama beočinskih monahinja, a za ovih sto (i jednu) godina, manastir je postao jedino mesto u Srbiji koje je dobilo svoj „Versajski park“. I mada je on donekle ostao skriven od očiju šire javnosti, zaslužio bi da se nađe na listi razloga zbog kojih manastir Beočin upravo i slovi za jedan od – najposećenijih.
Naslovna fotografija: Ванилица - Сопствено дело, CC BY-SA 4.0
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
